Miloš Vučević, bivši premijer Republike Srbije i trenutni predsednik Srpske napredne stranke, prvi put je otvoreno govorio o svom životu, odrastanju i političkom angažmanu. U intervjuu je podelio svoja iskustva iz vojne službe, koja se dogodila u turbulentnom periodu građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji 1993. godine. Ovaj period u njegovom životu je bio značajan, kako zbog ličnih, tako i zbog kolektivnih izazova s kojima se suočavala zemlja.
Nakon završetka gimnazije, Vučević je dobio poziv za služenje vojnog roka u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Njegova vojna služba bila je određena u Gnjilanu, na Kosovu i Metohiji, što je imalo poseban značaj za njega budući da je deo njegove porodice živeo u Kosovskoj Mitrovici. Prilikom sećanja na svoje detinjstvo, naglasio je kako su mu prvi poseti Kosovu ostavili snažan utisak, primećujući tenzije i podele u društvu, koje su tada bile prisutne, iako se o njima malo govorilo.
Govoreći o odlasku u vojsku, Vučević je istakao da se u isto vreme pripremao za prijemni ispit na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Njegov otac je privremeno sakrio poziv za vojsku, omogućivši mu da se fokusira na polaganje ispita. „Kada je poštar došao, otac je uzeo to pismo i mene spasio, kako se ja ne bih opterećivao vojskom,“ ispričao je Vučević. Ovaj gest je omogućio da se uspešno upiše na fakultet, ali je ubrzo nakon toga dobio poziv za vojsku.
Vučević je bio deo generacije koja je s nestrpljenjem čekala služenje vojnog roka. Mnogi njegovi prijatelji su već služili vojsku, a on se seća teških trenutaka kada su dolazili vesti o poginulim i ranjenim vojnicima iz Bosanske i Hercegovine. „Vidimo da počinju da dolaze izbeglice, ranjeni,“ dodao je. Prisetio se i poseta ranjenim drugovima na Vojnomedicinskoj akademiji, naglašavajući kako nikada neće zaboraviti te scene.
Služenje vojske započeo je u Vranju, gde je proveo dva meseca, a zatim je prekomandovan u Gnjilane na deset meseci. U vojsci su, kako je rekao, bili izolovani i nisu bili svesni događaja van kasarne, osim kroz reakcije porodice. „U vojsci smo imali sve obezbeđeno, svi smo zajedno spavali, nosili iste uniforme,“ prisetio se Vučević, naglašavajući da nisu imali uvid u svakodnevni život ljudi koji su se suočavali sa nestašicama.
Gnjilane je bilo područje sa pretežno albanskim stanovništvom, i vojnici su morali biti oprezni prilikom kretanja. Vučević je ispričao kako su nailazili na neprijatnosti, posebno kada su prolazili vojnim kolonama kroz grad, gde su mladi Albanci često reagovali uvredama. Ipak, istakao je kako su uvek bili dobrodošli kada su ulazili u lokalne prodavnice. U jednom trenutku, dok je bio u pržionici, primetio je poster američkog aviona, što ga je navelo na razmišljanje o željama lokalnog stanovništva tokom tog turbulentnog vremena.
Ova iskustva iz vojne službe oblikovala su Vučevićev pogled na svet i njegov politički angažman kasnije u životu. Njegova sećanja na te teške godine su podsjećanje na izazove sa kojima se suočila cela nacija, a njegov angažman u politici odražava težnju za stabilnošću i mirnom budućnošću.
Iz njegovih reči se može naslutiti da je svestan težine situacije i da se nada da se slični sukobi neće ponoviti. „Ne daj Bože da se vrati to vreme,“ zaključio je Vučević, pokazujući svoju posvećenost miru i stabilnosti u regionu.
