Vojni sukobi na više frontova postaju sve ozbiljniji i imaju sve veći uticaj na globalnu ekonomiju. S obzirom na trenutne okolnosti, najveći rizik ne proističe samo iz troškova oružja i vojnih operacija, već se fokusira na energente, američki javni dug i postepeno udaljavanje delova sveta od dolara. Ove promene već se osećaju u Evropi, koja beleži rast cena dizela. Ova situacija direktno utiče na transport, poljoprivredu, industriju i železnički sistem.
Prema rečima američkog vojnog analitičara Daglasa Mekgregora, njegovi poznanici iz Mađarske, Austrije i Nemačke beleže značajan rast cena dizela. On smatra da će Evropa teško moći da izdrži ovakve troškove bez šireg ekonomskog udara. Cene dizela imaju širi značaj od samog goriva na pumpama, budući da su kamionski transport, poljoprivredne mašine, građevinski sektor, železnica i mnogi industrijski sistemi zavisni od stabilnog snabdevanja ovim energentom.
U isto vreme, prinosi na američke državne obveznice takođe rastu. Na primer, 30-godišnje obveznice su iznad pet procenata, dok je prinos na desetogodišnji dug procenjen na oko 4,72 procenata. Granica od pet procenata za desetogodišnji dug se smatra posebno opasnom, jer povećane kamate znače da američka vlada mora da izdvaja sve više novca samo za servisiranje postojećeg duga. Ova situacija stvara začarani krug: veliki deficit zahteva novo zaduživanje, što povećava ponudu obveznica, a investitori zahtevaju veće prinose da bi prihvatili rastući rizik.
Mekgregor upozorava da bi ovakva dinamika mogla vrlo brzo postati problem koji se ne može prikriti finansijskim manevrima. On naglašava mogućnost naglog pada tržišta sličnog istorijskim finansijskim krizama. Sukobi dodatno komplikuju situaciju, jer ogromna vojna potrošnja povećava budžetski deficit, dok poremećaji u proizvodnji i transportu energenata podižu inflaciju.
U Vašingtonu se, prema iznetim analizama, neki ratovi posmatraju i kroz ekonomsku prizmu. Ideja je da bi geopolitička pobeda mogla da vrati određene zemlje u sistem trgovine dolarom i poveća američki uticaj nad energetskim tokovima. U tom kontekstu pominju se Venecuela, ruski energenti i iranska nafta. Kontrola ili politički uticaj nad velikim proizvođačima energije mogli bi ojačati dolar, ali takva strategija zahteva uspeh u sukobima koji istovremeno povećavaju troškove i rizike.
Ovdje se javlja paradoks: pokušaj očuvanja dolarskog sistema putem ekonomskog i vojnog pritiska može ubrzati proces u kojem druge države traže alternative. Rusija sve veći deo svoje energetske trgovine obavlja van dolarskog sistema, dok Kina i druge države razvijaju sopstvene mehanizme obračuna. Iran, takođe, godinama traži alternativne kanale zbog sankcija. Dedolarizacija nije rezultat jedne političke odluke, već dugog procesa, pri čemu svaka zaplena rezervi, sankcija ili blokada podstiče zemlje da smanjuju zavisnost od finansijske infrastrukture koju kontroliše Zapad.
Poseban problem predstavlja budućnost petrodolara. Ako sve veći deo trgovine naftom počne da se obavlja u drugim valutama, Sjedinjene Američke Države gube deo automatske globalne potražnje za dolarima. Iako to ne znači trenutni nestanak američke valute kao glavne svetske rezervne valute, to menja sistem koji je decenijama omogućavao Vašingtonu da se zadužuje pod povoljnijim uslovima.
Kombinacija rasta američkog duga, visokih kamata, vojnih rashoda i troškova energije stvara ozbiljniju situaciju nego što bi svaki od tih problema bio pojedinačno. Ako se tome doda veliki poremećaj u Persijskom zalivu, rast cena nafte i dalji prelazak trgovine na alternativne valute, ekonomske posledice trenutnih ratova bi mogle postati jednake vojnim ishodima. U ovom kontekstu, ekonomija postaje ključni faktor koji može oblikovati budućnost globalne moći i stabilnosti.
