U poslednjim trenucima pre rušenja Sale Svete Trojice u selu Rezala, jedan prizor ostao je zabeležen na fotografiji koja prikazuje gotovo prazan prostor. Meštani, u iščekivanju dolaska mehanizacije, izneli su sav inventar, ali su na stolu ostali neki simbolični predmeti vezani za seosku slavu: ikona Svete Trojice, upaljena sveća, kadionica, ibrik i boca vina. Na belom zidu, velikim crnim ćiriličnim slovima ispisano je ime sela, Rezela, iznad kojeg se nalazi fotografija ovog mesta.
U toj gotovo praznoj sali ostali su samo ikona i plamen sveće, predmeti koji su godinama bili deo okupljanja meštana i proslave njihove krsne slave. Nekoliko sati kasnije, sala je srušena. Rušenje je potvrdio Veton Eljšani, zamenik komandira Kosovske policije za region Sever, navodeći da je policija pružala asistenciju Ministarstvu za prostorno planiranje.
Sala Svete Trojice nije izgrađena od strane države ili opštine, već su je podigli sami meštani, prikupljajući priloge tokom godina. U izgradnji su učestvovali i ljudi poreklom iz Rezala koji danas žive širom Srbije i sveta. Ova sala, izgrađena pre gotovo dve decenije, obezbedila je prostor za zajednička okupljanja nakon godina proslava koje su se održavale pod šatorima.
Jednom godišnje, meštani su se okupljali na Svetu Trojicu, vraćajući se u selo čak i oni koji su se odselili. Nakon liturgije i litije, slavlje se nastavilo u sali, gde su tri domaćina dočekivala goste, lomio se slavski kolač, a za zajedničkim stolom okupljalo se više od 150 ljudi. Ova sala za meštane nije bila samo građevina; ona je predstavljala centar njihovog društvenog života.
U toj sali okupljalo se celo selo, a meštani su tu dočekivali goste i zajedno proslavljali svoju slavu. Pored priče o sali, meštani su se prisetili i stare seoske vodenice koju je potopilo stvaranje Gazivodskog jezera, kao i zemljišta na kojem je sala podignuta, s nadom da će Rezala zadržati mesto za zajednička okupljanja.
Prvo obaveštenje o rušenju stiglo je u Rezala 22. jula, kada je od vlasnika oko 20 kuća zatraženo da dostave dokumentaciju o vlasništvu, a isto obaveštenje ostavljeno je i na sali. Početkom avgusta usledio je i poziv za uklanjanje objekta, što je navelo meštane da se zapitaju hoće li sledeću Svetu Trojicu imati gde da okupe svoje selo. Danas je odgovor poznat – sala je srušena.
Na fotografiji nastaloj neposredno pre rušenja ostao je prizor koji najbolje prikazuje šta je taj prostor značio meštanima. Na stolu su ikona Svete Trojice i upaljena sveća, pored njih kadionica, ibrik i vino, dok su na zidu ime sela i fotografija Rezale. U pravoslavnoj tradiciji, sveća simbolizuje svetlost i molitvu, a njen plamen podseća na Hrista kao Svetlost sveta, ali i na molitvu za one koji su otišli.
Ovaj dirljivi prizor pre rušenja, sa upaljenom svećom u gotovo praznoj sali, predstavlja simbol nade i zajedništva. Sve ostalo je iznešeno, a čekalo se samo na dolazak mehanizacije. Ipak, plamen sveće ostao je da gori. Pored nje je ikona Svete Trojice, pred kojom su se meštani okupljali iz godine u godinu, a tu su i kadionica, ibrik i vino, predmeti koji pripadaju slavlju i zajedničkoj trpezi.
Nekoliko sati kasnije, od sale više nije ostalo ništa. Ostala je samo fotografija jednog praznog prostora i nekoliko predmeta koji su ostali pre rušenja, zajedno sa pričom o ljudima koji su se gotovo dve decenije okupljali na istom mestu da proslave Svetu Trojicu. Zidovi mogu biti srušeni, ali ono što je u njima godinama živelo ne nestaje zajedno sa njima.
U Rezali je nestala sala koju su meštani sami podigli, mesto na kojem su se okupljali i slavili. Na stolu su ostali ikona i upaljena sveća, a meštani kažu da im je, posle svega, ostala vera.
