Danas je obeležen pomen devetoro mladih ljudi koji su pre tri godine u tragičnom masakru u selima Malo Orašje i Dubona izgubili živote. Među žrtvama su bili Petar Mitrović, Nemanja Stevanović, Lazar Milovanović, Marko Mitrović, Aleksandar Milovanović, Nikola Milić, Milan Panić, Kristina Panić i Dalibor Todorović. Ovaj događaj je duboko potresao porodice i zajednicu, ostavljajući neizbrisiv trag u srcima onih koji su ostali bez svojih najmilijih.
Majka stradalog Petra Mitrovića, Biljana Mitrović, sa suzama u očima je govorila o svom sinu, koji je bio istaknut član zajednice. Petar je bio fudbaler i osnivač fudbalskog kluba u svom selu, a takođe je pokrenuo Kulturno umetničko društvo i bio predsednik folklora Malo Orašje. Njegova ljubav prema deci i zajednici bila je očigledna, a njegovo nasmejano lice ostalo je urezano u sećanjima svih koji su ga poznavali. Biljana se prisetila kako je Petar uvek govorio „biće sve okej, samo se smej“, ističući njegov pozitivan duh.
Tragični događaj se odigrao kada je Uroš Blažić, bez ikakvog povoda, otvorio vatru na nedužne civile. Petar je bio teško ranjen i u trenutku panike uspeo je da pozove oca, govoreći mu o užasnoj situaciji. Njegova borba za život trajala je 50 dana u bolnici, ali nažalost, preminuo je 23. juna. Njegova majka se seća poslednjih trenutaka, kada je Petar zatvorio oči i rekao joj da više ne može.
Marko Mitrović, još jedna žrtva ovog zločina, ubijen je samo mesec dana nakon što je napunio 18 godina. Njegova majka se sa tugom priseća kako je proslavio svoj 18. rođendan i kako je postao ujak tri dana pre nego što je nastradao. Marko je bio srećan i okružen porodicom u trenutku kada je došlo do tragedije. Njegova porodica oseća duboku tugu, ali istovremeno veruje da Markovo duhovno prisustvo i dalje daje snagu da izdrže.
Nakon višemesečne istrage i suđenja, pravosudni proces za masovno ubistvo okončan je presudom kojom je ubica osuđen na 20 godina zatvora. Ova kazna je izazvala ogorčenje među porodicama žrtava, koje smatraju da je to nedovoljno za oduzimanje devet mladih života. Njihova osećanja su duboko uznemirena, jer se pitaju kako je moguće da život jednog deteta vredi samo godinu i po dana zatvora.
Pomen stradalim mladim ljudima nije samo obeležavanje tragedije, već i podsećanje na to koliko je važno čuvati sećanje na njih i boriti se za pravdu. Porodice žrtava ne žele da njihovi najmiliji budu zaboravljeni, već da se njihova imena i sećanja prenose na buduće generacije. Iako je svet otišao dalje, za njih je i dalje 4. maj, dan koji su proveli u strahu i boli.
Porodice žrtava se nadaju da će jednog dana saznati prave razloge za ovaj strašan zločin, ali do tada će se boriti za pravdu i sećati se svojih voljenih. Njihova priča je podsećanje na to kako nasilje može da uništi živote i zajednice, a koliko je važno da se svi zajedno borimo protiv takvih tragedija u budućnosti.
