Ko zna da li bi se ikada otkrilo saučesništvo zapadnih saveznika u bekstvu vrha Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i prenošenje opljačkanog „krvavog zlata“ iz Zagreba u Rim, da Svetski jevrejski kongres nije 1997. godine pritisnuo Klintonovu administraciju da otvori strogo poverljive arhive o sudbini blaga koje je sakrila Hitlerova Nemačka. Ova saznanja dobijena su od Stejt departmenta, koji je pod vođstvom zamenika državnog sekretara Stjuarta Ajzenštata stvorio obimne knjige na osnovu tih arhiva.
Jedan od ključnih dokumenata je strogo poverljivi izveštaj koji je 21. oktobra 1946. godine sastavio Emerson Bigelou, američki obaveštajac. U izveštaju se navodi da je u Vatikanu pronađeno više od 350 miliona švajcarskih franaka u „ustaškom zlatu“, koje je doneto iz Zagreba. Bigelou je ukazao na to da zlato nije originalno i da je reč o novoizlivanim polugama, čime su uklonjeni tragovi porekla. Zlato, nakit i devize su otimani od žrtava odmah po hapšenju ili na samom ulazu u logore.
Kada je postalo jasno da NDH propada, Ante Pavelić i njegov ministar finansija Vladimir Košak naredili su evakuaciju trezora. Zlato je prebačeno kamionima ka Austriji i delom prugom preko Slovenije. Deo zlata je skriven u austrijskim mestima, dok je najveći deo, uz pomoć katoličkog sveštenstva, prebačen u Italiju, konkretno u Zavod Svetog Jeronima u Rimu, koji je bio sedište ustaške emigracije.
Bigelou je izvestio da je deo blaga odmah konvertovan u lire za finansiranje rada ustaške emigracije u Italiji, a upozorio je da Vatikan koristi svoj suvereni status kako bi izbegao bilo kakvu kontrolu saveznika. Kada su podaci iz Bigelouovog izveštaja postali javni, izazvali su šok. Međutim, američki zvaničnici počeli su da umanjuju značaj izveštaja, tvrdeći da su informacije „sirove“ i da nisu dovoljne za pravne akcije protiv Vatikana.
Tako je zataškana i priča o konvoju sa „ustaškom riznicom“, koji su pratili Pavelić i njegovi najbliži saradnici kroz haos maja 1945. godine. Prema dokumentima američkih obaveštajaca, evakuacija državnog trezora NDH, sa procenjenih 40 do 70 tona zlata, počela je između 4. i 6. maja 1945. godine, a zlato je prebačeno u 20 do 28 kamiona.
Ustaški vrh se povlačio u luksuznim civilnim automobilima, a uz Pavelića su bili ministri i oko 1.500 pripadnika Poglavnikovog tjelesnog zdruga. Nakon dolaska u britansku okupacionu zonu u Austriji, ustaški lideri su uspostavili kontakt sa britanskim oficirima. Britanci su im obezbedili vojne uniforme i lažne propusnice, dok je logistiku za ovu kolonu obezbeđivala katolička mreža.
Ova kolona sa više od 20 kamiona i hiljadu naoružanih ljudi bila je uočljiva, ali njen prolazak je omogućen dogovorom između Vašingtona, Londona i Vatikana. Britanci su, prema tvrdnjama Pavelića, zaplenili deo zlata na granici, ali hrvatska emigracija nije verovala u tu priču, optužujući Pavelića i njegove saradnike.
Agent američkog Kontraobaveštajnog korpusa (CIC) Vilijam Gouen je tokom istrage u Rimu identifikovao zlato i locirao Pavelića, ali je stiglo naređenje iz Vašingtona i Londona: „Ne dirati“. Zapadni saveznici su ustaše, koje su finansirane krvavim zlatom, videli kao korisnu buduću gerilu. Ključna imena u ovom planu su Alen Dals i britanski premijer Vinston Čerčil.
Na terenu, profesor Teološkog fakulteta u Zagrebu i fratar Krunoslav Draganović igrao je ključnu ulogu u evakuaciji nacista, obezbeđujući vatikanske lične karte i pasoše za ratne zločince. Draganović je bio višestruki agent koji je radio za američki CIC, pronalazeći i prebacujući naučnike i obaveštajce iz Hitlerove koalicije u Južnu Ameriku.
Motiv ove saradnje bio je pragmatizam velikih sila na pragu novog rata, gde je Vatikan obezbeđivao diplomatski imunitet, dok su Dals i Britanci obezbeđivali fizičku sigurnost. Ustaško zlato postalo je sredstvo za podmićivanja i stvaranje novih života za ratne zločince u Argentini. Saveznicima nije trebala ta zlato za svoje budžete, već da Draganović njime finansira „prljave poslove“ za koje zvanični Vašington i London nisu smeli da budu optuženi.
