Naša planeta tokom milijardi godina neprestano je bila meta sudara sa asteroidima i meteoritima koji su stizali iz različitih delova Sunčevog sistema. Ovi sudari omogućili su naučnicima da proučavaju materijale stara skoro koliko i samo Sunce. Svaki novi meteorit može da pruži dragocene informacije o formiranju planeta, izgledu prvih nebeskih objekata i procesima koji su oblikovali svemir kakav danas poznajemo.
Među desetinama hiljada otkrivenih meteorita, posebno mesto zauzima retka grupa stena poznata kao angriti. Iako čine mali deo svih pronađenih meteorita, istraživači veruju da oni mogu da kriju dokaze o postojanju drevnog nebeskog tela koje je davno nestalo. Novo istraživanje dodatno je podgrejalo teoriju da su ovi meteoriti zapravo ostaci izgubljene protoplanete koja je nekada kružila oko Sunca.
Angriti su među najstarijim poznatim stenicama u Sunčevom sistemu, a njihova posebnost leži u neobičnom hemijskom sastavu, posebno u vrlo maloj količini silicijum-dioksida, koji se u velikim količinama nalazi u većini asteroida i stenovitih planeta. Zbog svoje retkosti, ovi meteoriti predstavljaju predmet interesa istraživača širom sveta. Od ukupnog broja poznatih meteorita, angriti čine samo mali procenat, zbog čega svaki novi primerak pruža priliku za dodatna saznanja o najranijim fazama razvoja Sunčevog sistema.
Jedan od najzanimljivijih meteorita je NWA 12774, pronađen 2019. godine u saharskoj pustinji. Naučnici smatraju da bi ovaj svemirski kamen mogao da pruži do sada najubedljivije dokaze o postojanju davno nestalog sveta. Rezultati analize ukazuju na mogućnost da je matično telo ovog meteorita bila velika protoplaneta, objekat koji je mogao predstavljati jednu od ranih faza formiranja planete, veličine Meseca ili čak Marsa.
Ova protoplaneta mogla je kružiti oko Sunca pre više milijardi godina, sve dok nije došlo do snažnog sudara sa drugim objektom, što je dovelo do njenog potpunog razaranja i rasipanja delova širom Sunčevog sistema. Tokom ogromnog vremenskog perioda, pojedini fragmenti nastavili su svoje putovanje svemirom, da bi na kraju završili na Zemlji u obliku meteorita koje danas proučavamo. Angriti se stoga smatraju vremenskim kapsulama iz perioda nastanka planeta.
Jedan od najzanimljivijih detalja vezanih za meteorit NWA 12774 jeste prisustvo minerala klinopiroksena, koji se može pronaći i u Zemljinoj kori. Neuobičajeno visoka koncentracija aluminijuma u ovom mineralu ukazuje na to da je nastao pod izuzetno visokim pritiscima. Stručnjaci smatraju da uslovi potrebni za njegovo formiranje teško mogu postojati unutar manjih asteroida, što dodatno podržava teoriju da je matično telo bilo mnogo veće.
Istraživači navode da bi veličina ovog drevnog objekta mogla da bude najmanje hiljadu kilometara u radijusu, a neke procene sugerišu da je mogao biti približnih dimenzija kao Mesec. Ovo ga svrstava među najveće objekte čiji su ostaci ikada identifikovani kroz meteorite pronađene na Zemlji.
Dodatni tragovi dolaze i iz izgleda meteorita. Njegove karakteristične oštre ivice sugerišu da se formirao blizu površine matičnog tela, što može ukazivati na to da je protoplaneta možda bila čak i veća nego što se prvobitno pretpostavljalo. Autor istraživanja, petrolog Aron Bel sa Univerziteta Kolorado, istakao je da je fascinantno pomisliti na postojanje sveta ovakvih razmera, za koji danas znamo samo zahvaljujući nekoliko fragmenata koji su slučajno dospeli na Zemlju.
Iako sudbina ove drevne protoplanete ostaje misterija, naučnici ne isključuju mogućnost da su njeni delovi tokom milijardi godina postali sastavni deo drugih planeta, uključujući i samu Zemlju. To znači da tragovi izgubljenog sveta možda i danas postoje mnogo bliže nego što možemo da zamislimo. Ova istraživanja ne samo da produbljuju naše razumevanje istorije Sunčevog sistema, već i podstiču nova pitanja o formiranju i razvoju planeta u našem svemiru.
