Zbirka priča Nebojše Jevrića „Mrtvi dim“ (SKZ, Beograd 2024) predstavlja jedno od najznačajnijih dela objavljenih prošle godine. Ova zbirka može se motivski svrstati u postojeći niz dela kao što su „Priče iz trapa“ Miroslava Josića Višnjića, „Roman o Cibulki“ Mihajla Pantića, i roman Vladana Matijevića „Pakrac“. U središtu ovih dela nalaze se marginalizovane ličnosti, čiji su životi često prikazani kao paralelni sa životima većine, ali se u suštini, nakon detaljnijeg čitanja, uočava duboka povezanost njihovih sudbina sa stvarnošću.
Atmosfera velikog grada, kao i manjih mesta sa intenzivnim životom, snažno utiče na likove u Jevrićevoj zbirci. Dok neki od likova iz Josićevih i Pantićevih dela sa sobom nose izvesnu vedrinu, junaci Matijevićevog „Pakraca“ su obeleženi težinom i beznađem, što ih čini prepoznatljivima u svakodnevnom životu. U Jevrićevoj zbirci, ovi junaci takođe odražavaju tamnu stranu stvarnosti, ali njihova visoka osetljivost i dubina karaktera zahtevaju drugačiji, ponekad i lirski ton pripovedanja.
Jevrićevi junaci, često obeleženi ratnom prošlošću iz devedesetih godina 20. veka, doživljavaju stalnu borbu sa „bivšom“ stvarnošću koja ih ne napušta. Ova teškoća se manifestuje kroz njihove postupke i razmišljanja, a motiv rata igra ključnu ulogu u svim pričama. U „Mrtvom dimu“ rat se pojavljuje gotovo kao refrenska tema, gde junaci iščekuju njegov povratak ili se suočavaju s neminovnošću novih sukoba koji se odvijaju širom sveta. Strah od rata, kao ljudski proizvod, ostaje konstantan, dok se samo njegovi oblici menjaju.
Kroz čitanje ove zbirke, čitalac dolazi do zaključka da rat ima kapacitet da oblikuje ljudske sudbine, ali i da literatura ima moć da istražuje te teme. Jevrićeva zbirka prikazuje apsurde i paradokse ljudske prirode, a u isto vreme otvara pitanje autodestrukcije, koja je prisutna u životima njegovih junaka. Ove priče su mnogo više od puka beleženja sudbina; one su refleksija o ljudskoj prirodi i njenim tamnim stranama.
Jevrićevi junaci su često uhvaćeni u zamke sopstvenih emocija i iskustava, a njihova borba sa unutrašnjim demonima odražava širu sliku društva u kojem žive. Njihova sudbina nije samo individualna, već se uklapa u širi kontekst društvenih i političkih previranja, stvarajući time duboku i kompleksnu naraciju. U tom smislu, „Mrtvi dim“ nije samo zbirka priča o marginalcima, već i kritički osvrt na stanje društva kroz prizmu ličnih tragedija.
Atmosfera užurbanog i haotičnog života u velikim gradovima dodatno pojačava osećaj teskobe i besperspektivnosti, dok se likovi nalaze na raskrsnici između želje za promenom i nemogućnosti da pobegnu od svoje sudbine. Jevrićeve priče su ispunjene snažnim emotivnim nabojem, a dubina likova često ostavlja čitaoca u razmišljanju o vlastitim izborima i posledicama koje oni nose.
U ovoj zbirci, autor uspeva da prenese osećaj beznađa, ali i nadu, pokazujući da čak i u najtežim trenucima, ljudska bića traže smisao i povezanost. U tom smislu, „Mrtvi dim“ je više od zbirke priča — to je poziv na razmišljanje o složenosti ljudske sudbine, o ratu, miru, i o onome što nas čini ljudima. U svetu koji se konstantno menja, ova zbirka ostaje relevantna i snažna, pružajući čitaocu uvid u duboku ljudsku prirodu i njene borbe.
