Srpska pravoslavna crkva 19. maja obeležava spomen Prenosa moštiju Svetog Save, događaj od izuzetnog značaja za duhovnu i istorijsku svest srpskog naroda. Na ovaj dan, 1237. godine, mošti prvog srpskog arhiepiskopa prenete su iz bugarskog Trnova u manastir Mileševu, gde su vekovima bile mesto okupljanja, molitve i narodnog pamćenja.
Prenos moštiju nije bio samo fizički akt, već simbol povratka duhovnog vođe narodu koji je oblikovao, učio i mirio. Sveti Sava je preminuo 1236. godine u Trnovu, gde je i sahranjen u crkvi Svetih četrdeset mučenika. Njegov naslednik, arhiepiskop Arsenije, smatrao je da nije prikladno da mošti svetitelja ostanu daleko od Srbije. U ovom duhovnom kontekstu, Arsenije se obratio kralju Vladislavu, ističući Savin doprinos srpskom narodu kroz osnivanje crkava i uspostavljanje zakona.
Kralj Vladislav je prihvatio Arsenijevu molbu, ali je prenos moštiju naišao na otpor bugarskog cara Asena, koji je smatrao da bi gubitak moštiju bio štetan za njegov narod. Nakon brojnih molbi i događaja koje su ljudi doživljavali kao Božji znak, car je konačno pristao da mošti budu prenete u Srbiju.
Prema predanjima, kralj Vladislav je molio nad Savinim grobom, tražeći oproštaj i pomoć. U snu mu se javio anđeo u liku Svetog Save, naredivši mu da izdejstvuje prenos. Kada je otvoren grob, telo Svetog Save je pronađeno netruležno, a prostor je ispunio miris tamjana. Vest o tome brzo se proširila Trnovom, a mnogi su dolazili da se poklone i traže isceljenje.
Povratak moštiju u Srbiju postao je veliki narodni događaj. Vladislav, Arsenije, episkopi, monasi i narod dočekali su kivot sa velikom svečanošću. Mošti su položene u manastir Mileševu, koji je ubrzo postao jedno od najvažnijih duhovnih središta srpskog naroda. Prisustvo Savinih moštiju imalo je širi značaj: njegov grob je postao mesto okupljanja ne samo pravoslavaca, već i ljudi drugih vera, uključujući rimokatolike i muslimane.
U vekovima turske vlasti, manastir Mileševa je imao ključnu ulogu u očuvanju sećanja na srpsku državnost. Mošti Svetog Save postale su simbol narodnog identiteta i duhovnog jedinstva. Nije slučajno što je bosanski ban Tvrtko 1377. godine krunisan za kralja Srba i Bosne upravo nad Savinim moštima. Sveti Sava postao je simbol duhovnog autoriteta, nadživevši granice država i epoha.
Sveti Sava, princ koji je napustio dvor i postao monah, bio je i diplomat, zakonodavac, pisac i putnik. Njegov uticaj je rastao vekovima nakon smrti. Spaljivanje njegovih moštiju 1594. godine na Vračaru predstavljalo je pokušaj da se slomi duhovna snaga srpskog naroda, ali je to imalo suprotan efekat. Sećanje na Svetog Savu postalo je još snažnije, a njegovo ime ostalo je utkano u škole, crkve i narodnu svest.
Praznik Prenosa moštiju Svetog Save nije samo podsećanje na događaj iz 13. veka, već i sećanje na vreme kada je ceo narod verovao da se povratkom svetitelja vraća deo njegove snage, nade i duhovnog oslonca. Danas, manastir Mileševa čuva uspomenu na vekove u kojima su mošti Svetog Save bile duhovno središte Srbije, a njegovo ime ostaje simbol vere i identiteta srpskog naroda.
Ove godine, praznik je obeležen sa posebnim poštovanjem i svečanim obredima, čime se osnažuje kolektivna svest o važnosti Svetog Save kao duhovnog vođe i zaštitnika.
