Svako dete povremeno reaguje burno, posebno kada ne dobije ono što želi ili kada se suoči s porazom. Takvo ponašanje ne mora nužno značiti da je dete razmaženo. Problem se javlja kada se određeni obrasci ponašanja ponavljaju i kada dete počne da očekuje da svet bude prilagođen njegovim željama. Razmaženost se ne meri samo količinom igračaka ili garderobe, već mnogo više načinom na koji dete reaguje na odbijanje, koliko ceni ono što ima i da li razume potrebe drugih.
Jedan od najjasnijih znakova razmaženosti je burna reakcija na svaki odbijen zahtev. Mala deca često imaju problema s kontrolom emocija, što može rezultirati izlivima besa. Međutim, ako starije dete uporno nastavlja da se buni vikom, plakanjem, pretnjama ili dugotrajnim scenama, to može ukazivati na problem. Ako roditelj popusti svaki put samo da bi se izbegla rasprava, dete može naučiti da je bes efikasan način da dobije ono što želi.
Još jedan znak razmaženosti je stalna potreba za više. Kada dete dobije novu igračku, a nekoliko minuta kasnije već traži drugu, to može ukazivati na problematičan odnos prema stvarima. U takvim slučajevima, upoređivanje onoga što ima s onim što poseduju druga deca može biti znak da dete ne pokazuje dovoljno zadovoljstva. Važno je da roditelji postave jasne granice i nauče dete da poklon nije nešto što se podrazumeva.
Ukoliko dete očekuje da se sve vrti oko njega i teško prihvata činjenicu da i drugi imaju svoje potrebe, to može biti dodatni znak razmaženosti. Na primer, takvo dete može zahtevati posebnu pažnju, prekidati druge dok govore ili se ljutiti kada neko drugi dobije pohvalu. Roditelji mogu pomoći tako što će postepeno učiti dete empatiji, razgovarajući o osećanjima drugih.
Još jedan aspekt razmaženosti je nemogućnost čekanja. Česta izjava „Hoću sada“ može ukazivati na to da dete ne može podneti čekanje i da očekuje da svi njegovi zahtevi budu ispunjeni odmah. Ako sve mora biti ostvareno u trenutku, dete ne dobija priliku da razvija strpljenje i shvati da neke stvari zahtevaju vreme.
Svi ovi obrasci ponašanja mogu se prevazići kroz doslednu disciplinu i postavljanje granica. Roditelji igraju ključnu ulogu u oblikovanju stavova i vrednosti kod svoje dece. Bitno je da roditelji ostanu dosledni u svojim reakcijama i da ne popuštaju pod pritiscima. To može pomoći detetu da razume da nije svaka želja odmah dostupna i da postoje pravila koja se moraju poštovati.
Jedan od načina na koji roditelji mogu da pomognu deci da razviju empatiju je kroz razgovor o osećanjima. Umesto da jednostavno kažnjavaju detetove loše reakcije, roditelji mogu postavljati pitanja o tome kako se druga osoba oseća i zašto je važno poštovati tuđa osećanja. To može pomoći detetu da razvije razumevanje i saosećanje prema drugima.
Važno je takođe naglasiti da razmaženost ne dolazi samo iz prekomernog davanja. Ponekad roditelji, pokušavajući da nadoknade vreme koje su proveli na poslu ili zbog drugih obaveza, mogu nenamerno podržati razmaženost. Umesto toga, trebalo bi se fokusirati na kvalitetno vreme provedeno s decom, gde se postavljaju jasne granice i očekivanja.
U zaključku, razmaženost nije samo rezultat prekomernog davanja, već i načina na koji dete reaguje na odbijanje i kako se ponaša prema drugima. Roditelji igraju ključnu ulogu u oblikovanju ovih obrazaca ponašanja. Postavljanjem jasnih granica, razgovorom o empatiji i doslednošću, roditelji mogu pomoći svojoj deci da razviju zdrav odnos prema sebi i drugima, kao i da nauče da cene ono što imaju, umesto da stalno traže više.
