Pre tri nedelje, doktorka Vera Šćepanović imala je priliku da upozna jednu monahinju u Crnoj Gori, koja je podelila svoja iskustva o tugi i depresiji. Ova monahinja, poreklom iz Rusije, živi u manastiru više od 20 godina i otkrila je kako se nosila sa svojom nostalgijom za domovinom. Pre dve decenije, bila je često tužna i nije mogla da se raduje, čak ni u manastiru. U tom trenutku, jedan monah joj je postavio pitanje zašto je tako mrka i tuga joj nije dopuštala da uživa u životu.
Monah joj je tada rekao: „Ne može da ti fali Rusija!“ i dodao da postoji monaški recept za tugu. Ovaj recept, poznat kao „nini“, koristi se za prevazilaženje melanholije i depresije. Doktorka Šćepanović je objasnila kako monahinje koriste ovaj pristup – noseći kamenje uz brdo i zidajući. Ova aktivnost ne samo da je fizički izazovna, već i duhovno isceljujuća. Monahinja je prihvatila savet i počela da nosi kamenje, zidajući i rušeći, a kroz ovu praksu je pronašla radost i isceljenje. Sada, u svojim 70-im godinama, osvetljava sreću.
Doktorka Šćepanović je, inspirisana ovim iskustvom, napisala tekst pod nazivom „Zidanje kamena radosti“, u kojem opisuje kako delovanje s kamenjem aktivira čulo vida i određene centre u mozgu. Ističe da je važno biti napolju, jer zdravlje ne može da se postigne u zatvorenim prostorijama. Doktorka Đerđi, na primer, puna je energije zahvaljujući svom vrtu i aktivnostima na otvorenom, što pozitivno utiče na njen vagusni nerv.
Prema doktorki, kreativne aktivnosti, poput slikanja i ručnih radova, pomažu u poboljšanju zdravlja i podsticanju radosti. Ove aktivnosti utiču na nervni sistem i hormone sreće, što može biti važno u borbi protiv depresije. Mnoge mlade osobe se, nažalost, okreću zabranjenim supstancama u potrazi za ciljem, umesto da se posvete zdravim aktivnostima koje ih ispunjavaju.
Otac Stefan dodatno naglašava da tuga i radost nisu prolazna osećanja, već deo ljudskog postojanja. Prema njegovim rečima, tuga može prerasti u ozbiljnije stanje poput depresije i duhovne krize. U pravoslavlju, greh se ne gleda samo kao prekršaj Božjeg zakona, već i kao rana u odnosu između čoveka i Boga. Da bi se ponovo uspravili, ljudi bi trebali da se vrate osnovama – šetnji, radu u vrtu, muzici, molitvi i čitanju Svetog pisma.
Kombinacija ovih aktivnosti može delovati kao tajno oružje protiv unutrašnje praznine i obeshrabrenja. Umesto da se oslanjaju na prolazne užitke, ljudi bi trebali da se okrenu duhovnim i kreativnim praksama koje će im pomoći da pronađu pravu radost i ispunjenje.
Ova priča o monahinji i njenom putu ka isceljenju kroz zidanje kamenja može poslužiti kao inspiracija za mnoge, podsećajući nas na važnost fizičkog kretanja i duhovnog isceljenja u savremenom svetu. U svetlu ovih saznanja, doktorka Šćepanović poziva sve da pronađu svoj „kamen radosti“ i aktivno se bore protiv tugaljivih osećanja, čime će doprineti ne samo svom zdravlju, već i opštem blagostanju.
