U rubrici „Pravoslavni rečnik“ na sajtu religija.rs, svakodnevno se objašnjavaju pojmovi koji se često čuju u hramovima, a čije pravo značenje možda nije poznato široj javnosti. Ovi termini su deo bogoslužbenog jezika i utkali su se u ritam molitve i pesme, ali njihova dubina nam ponekad promakne. Ovoga puta, fokusiraćemo se na pojam „antifon“.
Antifon, reč grčkog porekla (ἀντίφωνον), prevodi se kao „proti-vglas“ ili „naizmenični glas“. U pravoslavnom bogosluženju, antifon označava kratak stih ili pesmu koja se izvodi naizmenično, tj. kao odgovor jednog i drugog pevničkog dela ili hora. Prema objašnjenju Eparhije Šumadijske, antifon se može definisati kao: „1) kratki stihovi ili psalmi koji se pevaju ili čitaju na bogosluženjima; 2) naizmenično pevanje u crkvi sa dve pevnice.“
Praksa izvođenja antifona u pravoslavnoj liturgiji obuhvata tri uvodna pesma posle Velike litanije i pre Male ulaske, a obično se uzimaju iz psalama ili Hristovih blaženstava. Na praznike, antifoni mogu biti posebno određeni ili prošireni. Antifonsko pevanje ima duboke korene u jevrejskoj i ranohrišćanskoj tradiciji, a služi da uvede verni narod u molitveni ton i naglasi centralni, refrenski karakter teksta.
Osim kao konkretni stihovi, pojam „antifon“ takođe označava samu pojava naizmeničnog izvođenja. Ova praksa ističe zajednički karakter bogosluženja, gde hor odgovara horu, što podseća na vizije anđela koje su pevale u vizijama ranih svetaca. U manastirskoj i parohijskoj praksi, ovo oživljava osećaj liturgijskog dijaloga, odnosno zajedništva među vernicima.
Za one koji žele dublje da istraže, antifoni često nose teološki i molitveni sadržaj. Oni predstavljaju kratke, koncentrisane misli koje se ponavljaju kao refren, pomažući vernicima da se usredsrede i zajednički pevaju. Razumevanje antifona osvetljava način na koji muzika i reč u Crkvi deluju zajedno kako bi stvorile molitveno iskustvo.
Antifonsko pojanje može se smatrati mostom između vernika i neba, jer kroz naizmenično pevanje, vernici izražavaju svoju veru, molitvu i zajedništvo. Ova praksa ne samo da obogaćuje bogosluženje, već i produbljuje duhovno iskustvo svih prisutnih. U svetu gde se često gubi osećaj za zajednicu, antifoni podsećaju na važnost zajedničkog delovanja u veri.
U savremenom kontekstu, sve više ljudi se okreće duhovnosti i religijskim praksama, a antifonsko pevanje može poslužiti kao snažan alat za okupljanje i povezivanje zajednice. Mnogi hramovi i manastiri u Srbiji nastavljaju da praktikuju ovu tradiciju, obezbeđujući tako kontinuitet između prošlosti i sadašnjosti.
Kroz antifonsko pevanje, vernici mogu doživeti ne samo ritualnu dimenziju bogosluženja, već i emocionalnu i duhovnu dubinu. Ova praksa nas podseća na važnost zajedničkog izražavanja vere, kao i na to da svaka reč, svaki stih, imaju svoju težinu i značenje u širem okviru liturgijskog života.
Sve u svemu, antifon nije samo muzika ili tekst; to je način na koji se vernici okupljaju, dele svoje misli i osećanja, i zajedno se upuštaju u molitvu. U svetu koji se često čini fragmentiranim, antifonsko pevanje predstavlja svetlu tačku zajedništva, vere i duhovnosti.
