Mnogo toga danas izgleda nesigurno: hrana, posao, mir u kući. Stalno se pitamo da li će ono što danas imamo sutra nestati. U takvim trenucima instinkt nas vodi da pravimo zalihe, tražimo brze načine da se zaštitimo, da zadržimo ono što je opipljivo. No, pravoslavno predanje nas podseća da pravo rešenje za unutrašnju tugu i strah ne dolazi spolja, kroz materijalno. Starac Amfilohije Počajevski ostavio je jasnu i nesalomivu pouku koja i danas odzvanja kao upozorenje i uteha u isto vreme.
Neposredno pre smrti, starac Amfilohije Počajevski (1894–1971) rečima je naslikao sumornu sliku života u Ukrajini. Njegove reči su bile: „Ne čekajte, život neće biti bolji, biće sve gori i gori. Na stolu ima svih vrsta ribe, ali uskoro je neće biti, po Božjoj zapovesti, riba će otići u veće dubine, a ono što ostane izgubiće svoj ukus. Osušite svaku mrvicu hleba! Uskoro vernima neće biti dat hleb. Pitaćete, a niko vam neće dati!“ Ove reči, iako pesimistične na prvi pogled, nosile su u sebi duboku pouku o duhovnom opstanku.
Kada su ga upitali: „Hoćemo li jesti travu?“, starac je potvrdno klimnuo glavom i ispričao priču o dva podvižnika koji su se naselili na pustom ostrvu gde ništa nije raslo. Jeli su glinu, molili se Bogu i živeli trideset godina, postižući svetost, jer, kako je naglasio, „nije hrana ta koja jača, već blagodat Božja“. Ova pouka zabeležena je u knjizi „Život i čuda počajevskog starca, prepodobnog Amfilohija“.
U ovoj starčevoj reči nema želje da zastraši. Njegova poruka nije poziv na očaj, već na razboritost i trezvenost. On ne govori o gladi samo kao o telesnoj nevolji, već o osiromašenju smisla, o trenutku kada obilje prestaje da hrani, a ukus života bledi jer je izgubljena zahvalnost. U pravoslavnom ključu, ova pouka vraća pogled ka suštini: čovek ne opstaje snagom zaliha, već snagom vere. Kada se oslonac premesti sa trpeze na molitvu, tada i oskudica prestaje da bude kraj, a postaje ispit iz koga se izlazi bogatiji – ne stvarima, nego smirenjem i poverenjem u Boga.
Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka. Njegova reč o potrebi za duhovnom snagom i otporom prema materijalizmu i strahu savremene svakodnevice, poziva nas da preispitamo svoje vrednosti i prioritete. Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Dok vreme neumoljivo prolazi, poruka svetitelja nas podseća da svaka nova godina može biti prilika za dobra dela i duhovni rast. Čak i u najmračnijim trenucima, strpljenje i vera pokazuju put ka ljubavi koju Bog ne skriva ni pred kim. Ove poruke starca Amfilohija su izuzetno značajne u vremenu kada se suočavamo sa brojnim izazovima i neizvesnostima. One nas podsećaju da prava snaga dolazi iznutra, iz naše vere i duhovne otpornosti, a ne iz materijalnih zaliha.
U svetu koji se stalno menja, gde su sigurnosti sve manje, pouke starca Amfilohija Počajevskog mogu poslužiti kao svetionik, podstičući nas da se okrenemo duhovnim vrednostima, molitvi i zajedništvu, umesto da se oslanjamo isključivo na prolazne materijalne stvari. Njegova mudrost nas poziva da ne zaboravimo na važnost duhovnog života, hrabrosti i ljubavi u svakodnevnim izazovima, jer samo tako možemo pronaći pravu sreću i mir u srcu.
