Dvadestpetogodišnja Britanka, Samer Monro, suočava se sa retkim poremećajem u ishrani poznatim kao ARFID (izbegavajući restriktivni poremećaj unosa hrane). Ovaj poremećaj uzrokuje da joj se javlja ekstremno gađenje prema većini namirnica, uključujući voće i povrće. Samer već više od dve decenije ne unosi ove namirnice, a jedini obrok koji uspeva da podnese su pileći nagetsi uz pomfrit.
Samer otkriva da se njen problem pojavio u ranom detinjstvu, kada je imala samo tri godine. Pokušala je da pojede jabuku, ali, kako kaže, „jednostavno nije mogla“. Oseća da je njen problem započeo nakon što je bila primorana da jede pire krompir, što joj je ostavilo dubok emotivni trag. Dodatno, situacija je toliko ozbiljna da je čak odbila ponudu svog dede od 1.000 funti da pojede jedan jedini grašak.
S obzirom na svoj neobičan režim ishrane, Samer često izaziva šok kod drugih ljudi. Izjavila je da se nikada ne razboli, da ima puno energije i da se oseća zdravo, uprkos tome što se njena ishrana sastoji gotovo isključivo od brze hrane. Doručak često preskoči, a za ručak jede kesicu čipsa, dok večeru najčešće čine pileći nagetsi i pomfrit.
Lekari su zbunjeni njenim zdravstvenim stanjem, jer ima normalnu telesnu težinu, a kroz nagetse unosi proteine. Samer naglašava da nije uzimala nikakve vitamine ni dodatke ishrani, a njeni zdravstveni nalazi su odlični. Ipak, ona priznaje da je pokušavala razne oblike terapije kako bi promenila svoj odnos prema hrani, uključujući psihoterapiju i hipnoterapiju, ali ništa nije donelo željeni rezultat.
Samer živi u Kembridžu sa svojim partnerom, Dinom Meknajtom, koji svakodnevno sprema posebne obroke za sebe. Iako je njen poremećaj izazvao određene komplikacije u njihovom životu, Din joj pruža punu podršku. Kada su se upoznali, Samer nije odmah podelila svoj problem, ali je bila prinuđena da mu objasni situaciju nakon što je odbijala razne predloge za restorane.
Iako uživa u podršci svog partnera, Samer priznaje da bi volela da može da jede raznovrsnije. Oseća se često dosadno zbog svog ograničenog jelovnika i teško joj pada kada se nalazi u društvenim situacijama gde hrana igra važnu ulogu, poput rođendanskih proslava. Na sestrinom rođendanu, na primer, samo je sedela za stolom i nije mogla ništa da pojede, što je bilo emotivno iscrpljujuće.
Priča Samer Monro osvetljava kompleksnost poremećaja u ishrani i njihovu sposobnost da utiču ne samo na fizičko zdravlje, već i na društveni i emotivni život pojedinca. Njena situacija ukazuje na to koliko je važno razumevanje i podrška od strane porodice i prijatelja, kao i potreba za profesionalnom pomoći u suočavanju sa ovim izazovima.
