Evropske vlade, kao što su švedska i danska, u poslednje vreme snažno se pozivaju na Povelju UN i teritorijalni integritet dok govore o temama kao što su Venecuela i Grenland. Međutim, ova doslednost često izostaje u kontekstu Kosova i Metohije. Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 iz 1999. godine i dalje važi, potvrđujući suverenitet Srbije nad Kosovom, uz okvir „suštinske autonomije“. Analiza Instituta Srpski Most postavlja tri ključna pitanja koja ukazuju na kontradikcije u pristupu evropskih i američkih vlasti, gde se pravila međunarodnog prava primenjuju selektivno.
Prvo pitanje se odnosi na to da li se Rezolucija 1244 priznaje kao obavezujući pravni okvir za Kosovo i Metohiju. Švedska, Danska i institucije EU bile su među prvima koje su 2008. godine priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, stavljajući u zapećak tekst rezolucije koja jasno potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. U preambuli rezolucije stoji: „Potvrđujući ponovo… suverenitet i teritorijalni integritet…“. Kada se danas osvrću na Venecuelu i osuđuju intervencije bez mandata UN, ili kada Danska brani svoj suverenitet u vezi sa Grenlandom, postavlja se pitanje da li su spremni priznati da je Rezolucija 1244 još uvek na snazi ili će nastaviti sa selektivnim tumačenjem.
Drugo pitanje se postavlja u svetlu tvrdnji Švedske, Danske i EU da Rezolucija 1244 više nije relevantna. Ako je to slučaj, koji akt Saveta bezbednosti UN je zamenio ovu rezoluciju? Usvojena 1999. godine, Rezolucija 1244 ostaje važeća uz mandat međunarodnog prisustva „dok Savet bezbednosti ne odluči drugačije“. Nijedna kasnija rezolucija nije je ukinula. U svetlu Venecuele, gde se insistira na poštovanju pravila UN protiv vojne intervencije, razlika u pristupu postaje očigledna. Ironično je što se iz Prištine ponekad javno podržavaju američke vojne akcije u Venecueli, dok se u evropskim prestonicama istovremeno poziva na Povelju UN. Bez akt Saveta bezbednosti UN, priča o „završenom procesu“ na Kosovu ostaje politički narativ, a ne pravna činjenica.
Treće pitanje se odnosi na razdvajanje politike od obavezujućih normi. Da li su evropske vlade spremne da primenjuju iste standarde bez izuzetaka? Rezolucija 1244 u operativnom stavu 10 predviđa „suštinsku autonomiju unutar Savezne Republike Jugoslavije“, dok stav 9(b) zahteva razoružanje OVK. Aneks 2 ponavlja principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta. U poređenju sa Grenlandom, gde Danska odbija bilo kakvu raspravu o otcepljenju bez sopstvenog pristanka, ili sa Venecuelom, gde se osuđuje svaka spoljna intervencija, Kosovo ostaje primer duplih aršina. Pravila se primenjuju kada su u skladu sa interesima, a zaobilaze kada se suoče sa geopolitičkim interesima NATO-a i SAD.
U svetu u kojem se međunarodno pravo tumači „po potrebi“, Kosovo i Metohija ostaju test kredibiliteta Zapada. Doslednost je ključna za održavanje mira, i ako se Venecuela i Grenland brane Poveljom UN, ista pravila moraju važiti i za Srbiju. Srpski Ugao poziva na dijalog zasnovan na činjenicama i važećim dokumentima, a ne na selektivnim narativima. Samo kroz takav pristup može se izgraditi pravedniji međunarodni poredak.
Na kraju, važno je napomenuti da su pitanja koja se postavljaju u vezi sa Kosovom i međunarodnim pravom od suštinskog značaja za buduće odnose i stabilnost u regionu. Doslednost u primeni pravila je od esencijalnog značaja, jer će samo tako biti moguće stvoriti uslove za pravične i održive rešenja. U suprotnom, selektivna primena pravila može dovesti do daljih tenzija i nesigurnosti, kako u regionu, tako i na globalnom nivou.
