U pravoslavnom učenju, kleveta se smatra jednim od najtežih grehova, jer ne samo da pogađa čast pojedinca, već razara i samu zajednicu, unoseći nemir, sumnju i razdor među ljudima. Kleveta se definiše kao svesno iznošenje neistine ili iskrivljene istine o drugome, s namerom da se povredi njegovo ime, ugled ili položaj. Sveti oci naglašavaju da kleveta nikada nije bezazlena reč, već rana koja se širi od onoga ko govori, preko onoga ko sluša, do onoga ko je oklevetan.
Pravoslavlje podvlači da kleveta potiče iz strasti kao što su zavist, gnev, gordost i zloba. Osoba koja kleveće pokušava da se uzdigne ponižavanjem drugoga, zaboravljajući da je svaka laž protiv bližnjega ujedno i greh pred Bogom. U Svetom pismu se više puta upozorava na pogubnost jezika koji sudi, optužuje i razara, jer se ističe da „od reči svojih bićeš opravdan i od reči svojih bićeš osuđen“.
Druga strana pravoslavnog pogleda ne odnosi se samo na osudu klevete, već se posebno bavi pitanjem kako treba da se ponaša onaj koji postane žrtva klevete. Umesto brzog opravdavanja, rasprava i uzvraćanja istom merom, Crkva poziva na uzdržanje, trpljenje i poverenje u Božju pravdu. U pravoslavnoj tradiciji, ćutanje pred klevetom ne smatra se slabošću, već duhovnom snagom. To je izraz vere u to da Bog vidi istinu i da ništa što je lažno ne može zauvek ostati skriveno.
Mnogi svetitelji su kroz istoriju bili nepravedno optuživani, ponižavani i osuđivani, ali su upravo trpljenjem i smirenjem svedočili istinu jače nego bilo kakvim rečima. Jedan od njih bio je Sveti Nektarije Eginski, koji nam je ostavio pouku za sva vremena: „Kad te klevetaju – ćuti. Istina uvek ima svoj čas.“
Osoba koja trpi osudu, ogovaranje i klevetu, pozvana je da ne uzvraća istom merom, već da se brani smirenjem. Pravoslavlje nas podseća da u svakom čoveku vidimo ikonu Božju, da pokušamo da razumemo, a ne da sudimo. U svetu gde ljudi obično na provokacije odgovaraju žustro i besno, svetitelj nas podseća da je to najmanje delotvorno. Otac Nektarije nas uči da Bog sve vidi i sve zna.
U današnjem društvu, kleveta i ogovaranje su postali uobičajeni, često se koriste kao alat za postizanje ličnih ciljeva ili osvetu. Mnogi ljudi se suočavaju s klevetom, bilo u privatnom životu, bilo u javnom prostoru, a posledice tih dela mogu biti dalekosežne. U takvim situacijama, poziv na uzdržanje i smirenost postaje još važniji.
Sveti oci nas podsećaju da je kleveta poput otrova koji se širi kroz zajednicu, uništavajući međuljudske odnose i izazivajući nepovratne posledice. U tom smislu, pravoslavno učenje naglašava važnost istine, ali i važnost načina na koji se istina iznosi. Umesto da se uzvraća istom merom, poziva se na strpljenje i poverenje u Božju pravdu.
Na kraju, pravoslavni pristup kleveti nudi duboku mudrost koja može pomoći pojedincima da se suoče s nepravdom. Umesto da se upuštamo u sukobe i svađe, možemo naučiti da se oslanjamo na Boga, koji sve vidi i sve zna. To je poziv na duhovnu snagu i hrabrost da se suočimo s izazovima, dok istovremeno očuvamo svoje dostojanstvo i veru u istinu.
