Sigurno vam se nekada dogodilo da slušate omiljenu pesmu ili gledate emotivnu scenu iz filma i odjednom – trnci prođu niz leđa, kao da vas nešto preseče iznutra. Cela koža se naježi, telo zadrhti bez jasnog razloga. Niste se prehladili, nije vas niko uplašio, temperatura je sasvim u redu, a ipak osećate snažnu fizičku reakciju. Ovaj fenomen naziva se psihogeni drhtaj, i sve je samo ne slučajan. Nauka već godinama istražuje zašto se ovo događa, i sve više potvrđuje ono što mnogi osećaju – da su telo i emocije neraskidivo povezani.
Prema rečima istraživača Feliksa Šelera sa Centra za interdisciplinarna istraživanja u Parizu, ovi nagli drhtaji nisu povezani s hladnoćom niti sa sujeverjem. U pitanju je način na koji mozak reaguje na snažne unutrašnje emocije. Zanimljivo je da se ovakvi drhtaji mogu zaustaviti primenom naloksona, supstance koja se koristi kod pacijenata predoziranih opioidima. To implicira da telo u tim trenucima aktivira sopstvene, prirodne „opioide“ i tako izaziva osećaj dubokog olakšanja. Drugim rečima, kada vas nešto duboko dotakne, vaše telo reaguje instinktivno – oslobađajući napetost koju ni ne znate da nosite.
Psihogeni drhtaji najčešće se pojavljuju kada dođe do sudara između razuma i snažne emocije, kada se u vama probudi neki dublji sloj ličnog iskustva. Možda je to pesma koja vas vraća u detinjstvo, možda scena koja vas podseća na nekoga, ili misao koja vas zatekne i pre nego što mozak uspe da racionalizuje, telo već daje odgovor. To su oni trenuci kada osećate da vas je nešto „probolo“, da vam žmarci prolaze kroz celo telo, i da se naježite do vrhova prstiju, iako nema spoljnog razloga. Telo tada oslobađa unutrašnju tenziju, pomažući vam da se izborite sa emocijama koje se ne mogu lako izgovoriti.
Nije svako podložan ovom fenomenu. Neki ljudi tvrde da nikada nisu doživeli psihogeni drhtaj. Možda se ređe emotivno otvaraju, ili češće potiskuju osećanja. A možda jednostavno nisu naišli na onaj specifičan trenutak koji bi u njima pokrenuo dublju reakciju. Da li to znači da bi trebalo da češće dozvolimo sebi da osetimo, da razumemo, da budemo dirnuti? Verovatno da. Hoćemo li? Neki da, neki neće. A možda baš vi, dok čitate ove redove, osećate poznate žmarce niz leđa.
Fenomen psihogenog drhtaja može se posmatrati kao most između emocionalnog i fizičkog. Naša tela su u stalnoj interakciji sa našim emocijama, a ovo je jedan od načina na koji taj odnos može postati očigledan. Kada doživimo nešto što nas duboko pogađa, naše telo reaguje na način koji može biti iznenađujući, ali i oslobađajući. Osećaj drhtaja može biti znak da se naš um suočava s nečim važnim, nečim što zahteva našu pažnju.
Ovaj fenomen može biti posebno izražen kod umetnika, muzičara i ljudi koji se bave kreativnim poslovima. Njihova sposobnost da se emotivno povežu sa muzikom, filmovima ili drugim oblicima umetnosti može ih učiniti podložnijim tim fizičkim reakcijama. Na primer, pesme koje evociraju sećanja ili emocije mogu izazvati snažnu reakciju, dok gledanje snažnih filmskih scena može izazvati istu vrstu fizičke reakcije.
U zaključku, psihogeni drhtaj nas podseća na to koliko su naše emocije i telo međusobno povezani. Dok se suočavamo sa svakodnevnim izazovima, važno je da ne zaboravimo da slušamo svoje telo i emocije. Možda je to znak da trebamo više vremena provoditi u kontaktu sa svojim osećanjima, dozvoliti sebi da budemo ranjivi i otvoreni prema svetu oko nas. U tom procesu, možda ćemo otkriti više o sebi i o tome kako svet oko nas utiče na nas na dubljem nivou.
