Decenijama je jugoslovenska televizija bila sinonim za red, disciplinu i strogo kontrolisan sadržaj, imajući u vidu jednopartijski sistem u kome smo živeli. Međutim, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, mrak koji je nastupao nakon ponoći počeo je da ispunjava novi, dinamičan i često nekonvencionalan duh. Noćni program u okviru Jugoslovenske radio-televizije (JRT) nije bio samo produžetak šeme, već potpuno nova filozofija komunikacije koja je srušila takozvani „četvrti zid” između studija i gledalaca.
Noćni termini bili su rezervisani za ono što je za udarni termin bilo „previše eksperimentalno” ili zapadnjački. Prvi put su gledoci imali priliku da prate naslove koji danas imaju kultni status. Uz prigušena svetla, Jugoslavija je grozničavo pratila mistični „Tvin Piks” (Twin Peaks) Dejvida Linča, dok su nas u svet vrcavog američkog humora uvodile „Zlatne devojke“ (The Golden Girls), „Dragi Džone“ (Dear John) i „Kafić Uzdravlje“ (Cheers). Za ljubitelje akcije i specifične estetike osamdesetih, tu su bili „Poroci Majamija” (Miami Vice), a britak britanski humor se učio uz kultne serije „Alo, alo!” i „Mućke”.
Medijska revolucija osamdesetih godina prošlog veka bila je zajednički poduhvat TV centara velike države, od kojih je svaki doneo specifičan pečat novoj eri televizije. Sve je počelo 31. januara 1986. kada je TV Sarajevo lansirala „Crnu ovcu”, prvi noćni program koji je uneo duh „novog primitivizma” i alternativnu muziku. Iako je emisija brzo zabranjena zbog skandaloznog snimka, otvorila je put programu „I noć i dan”, koji je postao sinonim za vrhunsku zabavu. Na drugoj strani, TV Zagreb je kroz „Program Plus” uvela zapadnjački koncept TV maratona i premijernih stranih filmova.
TV Beograd je negovala umetničku intimu u emisijama poput „Petkom u 22” i njenog kultnog noćnog programa „Bis”, koji je bio omiljen zbog emitovanja popularnih stranih serija i filmova. TV Novi Sad je sa svojom „Bojom noći” postala glavni predvodnik u emitovanju „soft” erotike, dok je TV Ljubljana postavila tehnološke i produkcijske standarde kroz program „Sova”.
Ono što je noćni program činilo nedostižnim i autentičnim jeste prva prava medijska interakcija. Dok je dnevni program bio strogo jednosmeran, noću su se otvorile linije za gledaoce, omogućavajući im da se uključe uživo u program. Taj jedinstveni osećaj zajedništva u kasnim satima, uz kultnu rečenicu „Halo, da li se čujemo?”, pretvorio je televiziju u živi organizam koji pulsira zajedno sa svojom publikom.
Nakon raspada JRT sistema, ovu specifičnu energiju i buntovni duh nastavili su beogradski Treći kanal (3K) i novosadski NS Plus. Oni su bili koncentrisani koncept noćnog programa pretočen u celodnevno emitovanje. Danas, kada je sve dostupno „na klik”, nekadašnji filmski i serijski maratoni noćnog programa preselili su se na striming platforme poput Netfliksa i HBO-a.
Zagrebački „Program Plus”, koji je startovao 4. jula 1985. godine, uveo je potpuno nov tempo emitovanja na jugoslovenske prostore. Umesto dotadašnjeg predvidivog programa, gledaoci su dobili filmske maratone i najbolje svetske dramske i humorističke serije. Ovaj koncept ubrzo je postao sinonim za kvalitetan odabir koji se ne propušta, čak ni po cenu umora sutradan na poslu.
Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da se ova premijera dogodila na Dan borca. Dok je celodnevni program bio ispunjen prigodnim emisijama, „Program Plus” se pojavio iznenada, donoseći gledocima prepoznatljivu džez muziku i muzičke spotove. Uspeh je bio toliko veliki da su i ostali TV centri ubrzo preuzeli isti model, a noćni program postao nezaobilazan deo jugoslovenske svakodnevice.
Iako su se vremena promenila, a televizija kao medij evoluirala, sećanje na noćne programe osamdesetih godina ostaje snažno. Oni su predstavljali ne samo zabavu, već i prozor u svet pop-kulture koji je bio neuporediv sa bilo čim što današnji digitalni svet nudi. Gledaoci koji su nekada čekali ponoć uz šum „snegom” prekrivenog ekrana, znaju da je taj osećaj iščekivanja nečeg novog i „zabranjenog” bio jedinstven i nezaboravan.
