Snežana Milković nikada neće zaboraviti trenutke kada je bolest zakucala na vrata njenog života. U 46. godini, kada je bila na 39. mestu liste čekanja za operaciju, osećala je očaj. U svom srcu znala je da može da se obrati patrijarhu Pavlu, svom voljenom „deda Popi“, koji je u njenoj porodici bio više od crkvenog poglavara. Međutim, u tom trenutku, on nije reagovao onako kako bi mnogi očekivali.
Zamolila ga je da joj pomogne oko ubrzavanja poziva u bolnicu gde je trebalo da bude operisana, ali on to nije učinio. „Bila sam očajna. Sad, kad o tome razmišljam, shvatam da je to značilo – Pavle ne može da ti pomogne, a patrijarh mora da vodi račun o svom ugledu i ne može da se bavi ‘vezama’. Ako bi intervenisao, na rang listi iza mene ne bi ostali samo oni koji su se ugurali preko veze već i oni koji su kao ja strpljivo čekali. Zar ne bismo onda bili isti kao ovi prvi?“ piše Snežana Milković, unuka Dušana Stojčevića, brata patrijarha Pavla.
Priča otkriva dublju istinu o veri i strpljenju koje je patrijarh Pavle nenametljivo preneo. Nakon razgovora sa „dedom Popom“, lečenje i oporavak krenuli su „kao na krilima“. Operacija je uspešno izvedena i ozdravljenje je došlo prirodno.
Tek kada je patrijarh ležao u bolnici, Snežana je saznala šta se zapravo događalo u tišini njegovog srca. Gospođa Milosava, redovna učesnica liturgija koje je služio patrijarh Pavle, prenela joj je njegove reči: „Svjatješi te je često pominjao. Kada si se razbolela, posle liturgije, kada bi svi otišli, rekao bi mi: ‘Ostani da se pomolimo za Snežanu.’“ U tom trenutku, na putu kući, plakala je ne od tuge, već od spoznaje da pomoć dolazi u različitim oblicima. „U prvi mah, izgledalo je da neće da mi pomogne, intervenišući kod ljudi za bržu operaciju. On je ‘intervenisao’ kod Boga. Nije ga brinulo što ja to ne znam – Gospod je znao.“
Knjiga Snežane Milković, kako ističe izdavač „Ethos“, „povlači duh i dah onoga o kome piše“. Patrijarh, kada je ulazio u porodicu, ostavljao je crkveni položaj po strani i postajao ‘deda Popa’. Kroz lične anegdote, knjiga otkriva njegovu toplinu, smernost i poučnost, ali i univerzalnu poruku: svi moramo dati više od onoga što mislimo da možemo.
U vremenu kada su heroji retki, priča unuke patrijarha Pavla podseća da istinska snaga leži u molitvi, strpljenju i tihoj veri koja ne traži priznanje. Patrijarh Pavle, kako beleži „Ethos“, predstavlja figuru koju nismo imali od Svetog Save, donoseći sa sobom duh jednostavnosti i duboke duhovnosti.
Osim ličnih anegdota, knjiga se bavi i vrednostima koje je Pavle propagirao. On je verovao da je dobro molitve čitati, a ne izgovarati napamet, kako bismo ostali prisutni u trenutku. Njegova jednostavnost bila je zadivljujuća – često je putovao gradskim prevozom, nosio stare cipele koje je sam krpio, a iznad svega, čuvao je čistoću duha, blagost i mudrost.
Ova priča ne ukazuje samo na ličnost patrijarha Pavla, već i na univerzalne vrednosti koje su aktuelne i danas. Kroz iskustva Snežane Milković, vidimo kako se u trenucima krize može pronaći snaga u veri i ljubavi, kako za Boga, tako i za porodicu. U svetu koji se često čini haotičnim, poruke koje dolaze iz tih tiših trenutaka, poput onih koje je preneo patrijarh Pavle, osvetljavaju put napred.
Snežana Milković svojim rečima podseća sve nas na važnost molitve, strpljenja i tihe, ali snažne vere koja ne traži aplauz, već se izražava kroz dela i unutrašnji mir. Patrijarh Pavle ostaje svetionik svetlosti i nade, čak i u najtežim vremenima, podsećajući nas na snagu koja dolazi iz ljubavi i zajedništva.
