Kada učite rumunski jezik, često se susrećete sa bogatom jezičkom i kulturnom pozadinom koja otkriva duboke veze između Rumunije i južnoslovenskih naroda, posebno Srba i Bugara. Ova međusobna povezanost nije samo rezultat geografskog susedstva, već i deljenja istorijskih i kulturnih korena. U rumunskoj istoriografiji, značaj ovih veza se povremeno potcenjuje, iako su one očigledne kroz jezik, tradiciju i kulturu.
Rumunski jezik, koji je romanski, pokazuje uticaje slovenskih jezika. Na primer, reči za ljubav su „iubire“ ili „dragoste“, umesto latinskog „amore“. Ove jezičke karakteristike govore o zajedničkim korenima i kulturnoj bliskosti. Istoričari, poput P. P. Panaiteskua, tvrde da su Srbi, Bugari i Rumuni delili zajedničku duhovnu i materijalnu kulturu sve do formiranja svojih srednjovekovnih država. Taj proces je doveo do etničkog razgraničenja, ali veze su ostale snažne.
U Rumuniji, toponimi srpskog i slovenskog porekla i dalje su prisutni, što ukazuje na dugotrajan uticaj. Na primer, imena kao što su „Trg“ ili „Bistrica“ su deo svakodnevnog jezika. To pokazuje da je zajedništvo između ovih naroda bilo duboko i trajno, iako su se političke granice vremenom promenile.
Jedan od najranijih tekstova na rumunskom jeziku, „Psaltir Hurmuzaki“, datira iz kraja XV veka i predstavlja prevod srpskog psaltira. Ovaj dokument ukazuje na to kako su srpski monasi i štampari uticali na razvoj rumunske pismenosti i kulture u tom periodu. Značajni istoričari su primetili da su srpske kulturne tradicije i dalje prisutne u rumunskom društvu, s obzirom na to da su mnogi srpski intelektualci tražili utočište u Rumuniji tokom turske dominacije.
Međutim, proces „latinizacije“ rumunskog jezika i kulture, koji je započeo u XVII veku, doveo je do distanciranja od slovenskih korena. Rumunska elita je težila da se poveže sa zapadnom kulturom, što je rezultiralo preispitivanjem identiteta i kulturne orijentacije. Ova transformacija je bila delimično motivisana potrebom da se stvori slika o Rumuniji kao latinskom ostrvu unutar slovenskog mora, što je postalo posebno naglašeno u XIX veku.
U modernom kontekstu, postoje različiti identitetski slojevi unutar rumunskog društva. Dok prozapadna elita teži integraciji u EU i NATO, mnogi ljudi u ruralnim područjima ostaju duboko vezani za svoje tradicije i pravoslavnu veru. Ova unutrašnja podela se očituje u jeziku, kulturi i načinu života. Na primer, u seoskim sredinama često se koristi izraz pravoslavnika umesto „ortodoxă“, što simbolizuje dublje kulturne razlike.
U Moldaviji, koja deli mnoge kulturne i jezičke osobine sa Rumunijom, ovi identiteti su još izraženiji. Dok rumunska vlada teži jedinstvu sa Moldavijom, suočava se s izazovima kao što su ekonomska situacija i prisutnost ruskih uticaja. U tom smislu, moldavska kultura ostaje duboko povezana sa svojim slovenskim nasleđem, dok se pokušava održati i rumunski identitet.
Na kraju, i pored svih kulturnih i političkih razlika, Rumunija i Moldavija zadržavaju zajednički identitet koji se oslanja na pravoslavlje, tradiciju i jezik. Ova složena i često kontradiktorna dinamika između različitih identiteta i kulturnih uticaja stvara bogatu tapiseriju koja čini ovu regiju jedinstvenom. Kroz istoriju, narodi su se suočili sa izazovima, ali su i dalje uspeli da očuvaju svoje kulturne korene, što ih čini otpornima na promene i izazove modernog sveta.
