Od 1989. godine, kada je uveden moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, Srbija nije ozbiljno razmatrala povratak nuklearnoj energiji. Međutim, ova tema ponovo dolazi u fokus nakon nedavnog razgovora predsednika Aleksandra Vučića sa Aleksejem Lihačovim, generalnim direktorom „Rosatoma“. Lihačov je ponudio Srbiji saradnju u razvoju nuklearne energetike, što uključuje izgradnju elektrana, obuku stručnjaka i uključivanje domaćih firmi u međunarodne projekte.
Dr. Slavko Dimović, direktor Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, ističe da je važno da Srbija ozbiljno razmatra različite opcije u ovoj oblasti. On naglašava da je Srbija na početku razvoja nuklearnog programa i da je prerano govoriti o konkretnim projektima. S obzirom na iskustvo „Rosatoma“ i njihovu ulogu u globalnoj nuklearnoj industriji, Dimović smatra da je saradnja sa vodećim kompanijama, kao što su „Vestinghaus“, francuski EDF i korejski KHNP, ključna.
Pre eventualne izgradnje prve nuklearne elektrane, proces se deli u tri faze. Prva faza uključuje donošenje strateške odluke o ulasku u nuklearni program, dok slede pripreme za ugovaranje i izgradnju, a zatim sama realizacija. Srbija je trenutno u prvoj fazi, a nedavno je formirana radna grupa za ispitivanje opravdanosti razvoja nuklearne energije. U narednim nedeljama očekuje se formiranje Nacionalnog tela za sprovođenje programa, u kojem će učestvovati i predstavnici „Vinče“.
Moratorijum na nuklearne elektrane je ukinut izmenama zakona, što predstavlja pravni temelj za razvoj nuklearne energetike. Nakon konačne odluke nosioca vlasti, biće potrebno uspostaviti regulatorni okvir koji obuhvata različite aspekte kao što su zaštita životne sredine, planiranje korišćenja zemljišta i administrativni postupak.
Finansijski plan za izgradnju nuklearne elektrane je još uvek u fazi istraživanja. Ključna pitanja uključuju broj blokova/reaktora i lokaciju izgradnje. Procene za izgradnju dva bloka od po 1.200 megavata, uz međudržavni sporazum, kreću se između 12 i 15 milijardi evra. Postoji interes stranih partnerskih kompanija i banaka za podršku projektu, s obzirom na to da bi Srbija mogla dobiti povoljne kamatne stope.
Dimović naglašava da je odabir partnera ključan za budućnost energetskog sektora Srbije. „Rosatom“ se ističe kao kompanija sa najviše iskustva u vođenju projekata izgradnje nuklearnih elektrana, što je važno za obezbeđivanje finansiranja. U naredne dve godine treba doneti odluku o partnerima.
Što se tiče tehnologije, preporučuje se da budući reaktori budu najnovije generacije, uz poseban fokus na tretman radioaktivnog otpada i cenu projekta. Analize pokazuju da bi konvencionalne velike nuklearne elektrane mogle biti isplativije za Srbiju, dok su mali modularni reaktori još uvek u ranoj fazi razvoja.
Ekonomska opravdanost nuklearne elektrane se posmatra kroz dugoročnu stabilnost i zamenu zastarelih termoelektrana. Nuklearna energija postaje isplativa kada ima visoku stopu iskorišćenosti i kada radi neprekidno. Iako su troškovi izgradnje visoki, operativni troškovi su niski tokom dugog radnog veka.
Dimović napominje da domaće kompanije mogu učestvovati u gradnji nuklearne elektrane, iako nemaju kapacitete kao nekada. Prilika za sticanje iskustva je projekt PAKŠ 2 u Mađarskoj, gde bi domaće firme mogle biti angažovane.
Nuklearna energija može obezbediti dugoročnu energetsku stabilnost Srbije, koja se mora suočiti sa izazovima energetske nezavisnosti. Ovaj projekat može pokrenuti razvoj domaće industrije i unaprediti naučno-istraživačke kapacitete.
Na kraju, Dimović naglašava važnost informisanja javnosti o nuklearnoj energiji i njenim savremenim bezbednosnim sistemima. Građani treba da razumeju da se odluke ne donose preko noći i da će konačna odluka biti rezultat detaljnih studija i procena. Stabilnost cena električne energije i smanjenje emisija ugljen-dioksida su ključni razlozi za ozbiljno razmatranje nuklearne energije kao opcije za budućnost Srbije.
