Vučević smatra da tekst Pajić pokazuje neznanje, nedostatak osnovnog obrazovanja i izražava mržnju prema Srbiji i srpskom narodu. Kako kaže, Pajić nije ni heroina ni mlada partizanka.
Predsednik Srpske napredne stranke (SNS) i savetnik predsednika Republike Miloš Vučević je izjavio da se na osnovu teksta Mile Pajić „Kako si nas uništio Karadžiću Vuče“ može primetiti nesumnjiv uticaj mentora Dinka Gruhonjića, kao i celog duha koji je kreiran u krugovima pojedinih profesora sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. U autorskom tekstu za Večernje novosti, Vučević je analizirao Pajićev tekst, opisujući ga kao izraz „potpunog neznanja i deficita osnovnog obrazovanja“, pa čak i odsustva elementarnog poštovanja.
On je istakao da je stil i argumentacija u Pajićevom tekstu na nivou nesvršenog studenta, proizašlog iz „laboratorije kadrova jednog, po mnogo čemu sumnjivog doktora nauka“ kao što je Dinko Gruhonjić. Vučević naglašava da je poznato pravilo da mladi koji žele da se bave novinarstvom moraju proći obuku kod Gruhonjića. Takođe, pominje da je Gruhonjić doktorirao na „neverovatno doktorabilnoj temi“ i ističe da je njegov rad pod naslovom „Politički grafiti ekstremnog nacionalizma kao propagandni mediji“ suvišan, kao i da bi komentarisanje takvog rada bilo suvišno.
Vučević je naglasio da Pajić nije ni heroina ni mlada partizanka, podsećajući da se ona nalazi u egzilu i da je protiv nje raspisana nacionalna poternica zbog krivičnog dela iz Krivičnog zakonika. On je kritikovao njeno bekstvo u Hrvatsku, smatrajući da to dodatno sumnjivo ukazuje na njenu odgovornost. Takođe, naglašava da su njeni profesori, koji su je podržavali, zapravo vođe pobune adolescenata, a da su deca gurnuta u ostvarivanje političkih ciljeva svojih mentora.
Prema Vučeviću, deca imaju pravo na svoje mišljenje, koliko god ono bilo pogrešno, ali nemaju pravo da čine krivična dela, što su, kako tvrdi, zaboravili da naglase Pajićevi profesori. On je ukazao na „bolno neznanje“ i „uznemirujući stepen neobrazovanosti“ koji proizlaze iz Pajićevog teksta, ističući da to pokazuje duboku uverenost autorke u sopstvenu ispravnost.
Vučević dalje analizira Pajićev tekst kao indikator odsustva kritičke misli i bazičnog zdravog razuma, naglašavajući da je bilo dovoljno konzultovati literaturu koja obrađuje pitanja nacionalnog identiteta i tradicije, kako bi se razumela dubina nedoraslosti i nekompetentnosti autorke.
On je dodao da tekst ne može reći ništa kvalitetno o autorki, osim da se radi o „ispodprosečno obrazovanoj osobi“ sa „karikaturalnom ohološću“. Takođe, smatra da Pajićev tekst može poslužiti kao instrument za identifikaciju „kvaziintelektualaca“ u društvu.
Vučević je takođe rekao da ga iznenađuje mržnja koju pojedinci iz Srbije gaje prema svojoj zemlji i narodu. On smatra da su to stavovi jedne „anarholiberalne, jugoslovensko-boljševičke ideologije“, a da je Gruhonjić postavio osnovne pravce takvog delovanja. On je kritikovao Pajić za dovodjenje istorijskih ličnosti i događaja u vezu sa nasiljem i mržnjom prema svom narodu.
Na kraju, Vučević je istakao da ga ni Gruhonjić ni Pajić ne mogu voditi, te da će uvek slediti Srbiju. Pojedincima koji kritikuju zemlju i njene običaje poručuje da bi se trebalo suočiti sa sopstvenim delovanjem i preispitati svoje stavove. On poziva narod da ostane ponosan na svoje nasleđe i tradiciju, naglašavajući važnost srpskog identiteta.
