Sve do kraja 19. i u 20. veku, u delu Homolja i Podunavlja, posebno u području Đerdapa, postojala je duboko ukorenjena praksa u okviru kulta mrtvih među vlaškim življem, poznata kao otkopavanje pokojnika. Ovaj običaj bio je značajan deo njihove tradicije i verovanja, gde smrt nije predstavljala kraj života, već prelazak u drugi svet koji je zahtevao posebne rituale i pažnju.
Za Vlase, smrt mlade osobe, bilo to devojka ili mladić, smatrala se posebno delikatnom situacijom za duhovni mir zajednice. Ovakve smrti su često bile obeležene posebnim ritualima, jer su se verovalo da je duša pokojnika posebno ranjiva i da je potrebno osigurati njen mir kroz rituale.
Jedan od najvažnijih rituala bio je otkopavanje pokojnika, koje se obavljalo četrdesetog dana nakon pogreba. U zoru, kada se Sunce rađa, porodica bi odlazila na groblje da iskopaju grob i izvade kovčeg. Ovaj ritual se izvodio sa velikom pažnjom i poštovanjem. Kovčeg bi bio postavljen uspravno, poklopac bi bio skinut, a lice pokojnika obrisano belom maramom. Zatim bi ga okrenuli prema Suncu, verujući da Sunce „prima“ pokojnika, obasjavajući ga i obezbeđujući mu večni život na onom svetu.
Nakon ovog rituala, kovčeg bi ponovo bio pokopan, a porodica bi priredila pogrebne obrede kao da pokojnik prvi put sahranjuje. Ovi obredi su se odvijali u najužem krugu, u tajnosti, jer se o ovakvim običajima javno malo govorilo. Ovakav pristup sahranama i ritualima osigurao je da pokojnik dobije poštovanje koje zaslužuje, ali i da se očuva duhovni mir zajednice.
Ova praksa nije jedinstvena samo za Vlase. U Rumuniji, na primer, pokojnici se otkopavaju nakon sedme godine, dok se na Madagaskaru slični rituali obavljaju svake godine. U Indoneziji postoje slične prakse, što ukazuje na univerzalnu ljudsku težnju da se kroz rituale osigura večni mir i povezanost sa duhovnim svetom.
Zanimljivo je napomenuti da su ovakvi rituali često osmišljeni sa ciljem da se smire duše preminulih i osigura im mir. U različitim kulturama i tradicijama, rituali vezani za smrt i sahranu imaju posebno mesto i značaj, često prožeti dubokim verovanjima i običajima koji se prenose s generacije na generaciju.
U okviru ovih običaja, posebno su važni simboli koji se koriste, kao što su boje marama, način postavljanja kovčega, i vreme obavljanja rituala. Svaki detalj može imati svoje značenje i uticaj na to kako se duša pokojnika doživljava i poštuje nakon smrti.
Završavajući, poslednji poznat ritual otkopavanja pokojnika u srpskoj vlaškoj tradiciji obavljen je devedesetih godina u selu Debeli Lug. Ovaj običaj, iako se povukao u zaborav, ostaje važan deo kulturne baštine i identiteta vlaških zajednica. Održavanje ovakvih tradicija može biti ključno za očuvanje identiteta i duhovnosti, kao i za razumevanje načina na koji različite kulture doživljavaju smrt i život posle smrti.
U današnjem svetu, gde se mnoge tradicije gube, važno je prisetiti se ovakvih običaja i rituala koji nam pomažu da razumemo duboke ljudske potrebe za povezivanjem sa duhovnim svetom i osiguravanjem mira preminulima.
