Maja je preživela godine psihičkog i fizičkog nasilja, koje je počelo suptilnim manipulacijama i izolacijom, a kulminiralo brutalnim zlostavljanjem. Njena priča je upozorenje, ali i tračak nade za sve žene koje misle da izlaza nema.
Sve je počelo sitnim manipulacijama i suptilnim zabranama viđanja sa drugaricama, koje su je polako vodile u potpunu izolaciju. Fizičko nasilje se u njen život ušunjalo neprimetno – kroz snažan stisak za ruku ili nogu ispod stola, a potom je eskaliralo do nezamislivih razmera. Njen bivši suprug je imao kontrolu nad svojim udarcima, pazeći da spoljna slika njihove srećne porodice ostane netaknuta. „Kada me je tukao, obično bi to bilo udarcima šakom po glavi, negde gde se ne vide modrice“, priseća se Maja.
Osećaj sramote i strah od osude okoline terali su je da ćuti, jer su ljudi u njoj videli uspešnu ženu punu samopouzdanja, kojoj se „takve stvari ne dešavaju“. Godine trpljenja uzele su stravičan danak, a njeno telo je počelo da otkazuje. Suočila se sa tumorom i problemima sa štitnom žlezdom. U tim trenucima bola, Maja je priznala da su njene misli postale mračne, a ponekad je bilo lakše da ne bude uopšte.
Kada je prvi put pokušala da ode, vratila se zbog straha za živote svojih najmilijih. „Pretio je kako će, ako ga napustim, ubiti moje roditelje, decu“, svedoči ona. Njena najstarija ćerka izgovorila je rečenicu koja joj je dala snagu da preseče. „Mama, molim te, reci da se zbog dece ne ostaje u takvim odnosima, nego da se zbog dece izlazi!“, ponosno ističe Maja.
Konačan odlazak 2022. godine nije značio kraj agonije. Odlazak u policiju i borba sa institucijama doneli su novu traumu. „Kada vas neko ispituje do svih tih detalja, bilo je jako bolno“, naglašava Maja. Danas se zalaže za promene u sistemu kako bi se žene zaštitile od ponovnog preživljavanja pakla.
Maja je danas neko ko se bori da žene ne dožive što i ona. Napisala je knjigu pod nazivom „Nikada nemoj da me pitaš zašto: Oslobođenje“, čiji naslov nosi snažnu poruku okolini da žrtvama ne postavlja suvišna pitanja, već da im pruži ruku spasa. Ideja je došla spontano, kada je pročitala osuđujuće komentare na račun jedne žene koja je takođe proživela nasilje. Tada je rešila da progovori, prvi put glasno i jasno.
Maja je pisala svoje misli kao deo terapije i odlučila da ih podeli javno. Ubrzo nakon toga, počele su da joj se javljaju druge žene koje su proživele ili proživljavaju slično. Njena teška priča konačno je dobila smisao – pomoć drugima da im se nikada ne dogodi što i njoj. „Žrtva nikad nije kriva“, poručuje ona. „Dovoljno je samo da dišete, pa da iziritirate nekoga ko je po prirodi nasilan!“
Maja je odlučila da nikada više ne ćuti i da se bori za druge žene. Njena hrabrost i odlučnost su inspiracija mnogima. U svetu gde je nasilje nad ženama često skriveno, Maja je postala glas onih koje ne mogu ili ne žele da govore. Njena priča je podsetnik da svaka žena zaslužuje ljubav i poštovanje, a ne strah i bol. Kroz svoje iskustvo, ona pokazuje da je moguće prevazići pakao i pronaći snagu da se progovori.
