Božidar Švabić ispričao je neobičnu priču o ukletoj kući porodice Švabić koja je izazvala veliku pažnju u Marinkovoj Bari. Kako je otkriveno, misteriozni događaji u njihovoj kući uzrokovali su strah i nemir među komšijama, a priče o vešticama koje su navodno bile odgovorne za sve to širile su se poput vatre.
Božidar, koji je sa svojim bratom Svetozarom zidao kuću u Milutinovićevoj ulici, nije verovao u vradžbine sve dok se nije suočio sa neobjašnjivim događajima. U početku, pričao je da je njegov brat Svetozar čuo udarce o zid u ponoć, ali Božidar je bio skeptičan. Međutim, kako su noći prolazile, lupanje se nastavilo, a njihova sumnja se pretvorila u strah.
Jednog dana, kada su se obojica vratili kući, Svetozar je viknuo da se nešto dešava. Božidar je otkrio da je njegov brat svake noći bio napadan od strane misteriozne žene koja ga je davila. Ovaj užas postao je još strašniji kada su u kući počeli da padaju kamenčići sa tavanice. Božidar je bio uveren da su to čini, a njegov otac je potvrdio da su videli kako se stvari same pomeraju.
Kako su glasine o ukletoj kući rasle, tako su se i pokušaji da se pronađe rešenje za ovaj problem umnožavali. Kum Živorad Vojčić je došao da pomogne, ali u alkoholizovanom stanju, što nije donelo nikakvu utehu. Na kraju su odlučili da pozovu vračaru, koja je nakon analize kuće rekla da je kuća opčinjena i savetovala im da se što pre isele.
U međuvremenu, situacija je postajala sve ozbiljnija. Svetozarova žena Radmila se pojavila kod Božidara, očajna i zabrinuta, govoreći mu da je njen muž vezan i da mu je stanje kritično. U tom trenutku, Švabići su odlučili da napuste kuću, koja je, kako su verovali, bila izvor svih zala.
Kraj oktobra 1936. godine bio je trenutak kada su se Švabići konačno iselili iz kuće. Njihova muka nije prošla nezapaženo, pa su inspektori policije počeli da istražuju čudne događaje u Marinkovoj Bari. Švabići nisu ni slutili da su njihovi strahovi privukli pažnju vlasti.
Na kraju, policija je uhapsila Svetozarovu ženu Radmilu i još trojicu muških osumnjičenih. Ispostavilo se da je Radmila imala vezu sa tim muškarcima i da su zajedno pokušavali da izlude Svetozara. Njihov plan bio je da se domognu kuće kako bi mogli da je koriste bez prepreka. Međutim, uhvaćeni su i završili su na psihijatriji, gde je lekarima naloženo da se pobrinu za „veštice koje su davile Svetozara“.
Ova neobična priča o strahu i sujeverju ostaje zabeležena kao deo lokalne tradicije. U Beogradu, koji se tada razvijao u modernu prestonicu, i dalje su postojali tragovi starog mentaliteta i sujeverja, što se može primetiti i u današnje vreme. Priča o ukletoj kući Švabića postala je simbol ne samo straha, već i ljudske psihe suočene s nepoznatim.
Na kraju, ova epizoda ukazuje na to kako su strahovi iz prošlosti ostavili dubok trag, a pitanja o realnosti i nadrealnosti ostaju otvorena. S jedne strane, Beograd postaje moderna prestonica, dok s druge strane, duboko gazi po blatu starih verovanja.
