Radoman Kanjevac, pesnik, prozni pisac i novinar, nedavno je objavio svoju novu knjigu pod intrigantnim nazivom „Prodavnica magle“. U razgovoru objašnjava da je naslov odabran s namerom da izazove ironiju i zaintrigira čitaoce, a istovremeno ne opterećuje autora previše. Kanjevac ističe da je odrastao u prodavnici, što dodatno objašnjava njegov izbor naslova. Upoređuje poeziju s maglom, naglašavajući njihovu neuhvatljivost.
Kanjevac se osvrće na proces pisanja i čitanja, tvrdeći da je pisanje poput setve, dok je čitanje žetva. U današnje vreme je, prema njegovim rečima, mnogo teže naći dobrog čitaoca nego dobrog pisca. Priznaje da je i sam posvećen čitalac, naglašavajući da ono što čovek čita mnogo govori o njemu. Smatra da su čitaoci danas retki i dragoceni, te da je divno kada knjiga ima svoje „žeteoce“.
O putovanjima, Kanjevac kaže da svaka poseta nekim mestima donosi nova iskustva. Pominje da je prošlog leta prvi put posetio Krit i bio fasciniran aerodromom koji nosi ime pisca Nikosa Kazancakisa. Veruje da gradovi, poput ljudi, imaju svoju dušu koju je važno osetiti. Ističe da su zabačene ulice često zanimljivije od muzeja, a da groblja mnogo govore o kulturi naroda.
Kanjevac se kritički osvrće na rad pesnika Crnjanskog, posebno na njegovu knjigu „Embahade“, gde smatra da je nedovoljno samokritičan. On naglašava da pisci često pišu o onome što im nedostaje, što može biti ključ za razumevanje identiteta. Ponekad, identitet je više odraz onoga što nam fali nego onoga što imamo, a ljubav igra veliku ulogu u ovom procesu.
Kulture u Srbiji, prema Kanjevcu, imaju određene predrasude i duboku državu koja favorizuje prosečnost. Smatra da se bez razloga naziva elitom, dok su pravi umetnici često izvan klanova i interesnih grupa. Takođe, osvrće se na fenomen savremene slave, primetivši da danas postaju popularni oni koji nemaju značajna dela. Slava je postala dostupna, ali kratkotrajna, dok bruka ostaje zauvek.
U razgovoru se dotiče i tema stida, smatrajući da stid postoji samo kod časnih ljudi, dok je kod drugih to samo način da postanu poznati. Kritikuje savremene sportske komentatore koji često preuveličavaju neuspehe, a ističe i važnost morala u sportu, navodeći Novaka Đokovića kao primer.
Kanjevac primećuje da se u društvu sve više cene nenormalne stvari i da je to znak dekadencije. Takođe, smatra da socijalizam nije rekao svoju poslednju reč i da je moguće zamisliti njegov povratak kao društvenog sistema solidarnosti. Veruje da će, nakon velikih potresa, ljudi ponovo osetiti nadu koja im danas nedostaje.
Na kraju, Kanjevac se osvrće na mostove koje je Andrić opisivao, naglašavajući da nam danas nedostaju novi mostovi između balkanskih zemalja. Smatra da se ljudi u Srbiji često prepoznaju tek kada dobiju međunarodna priznanja, dok su oni koji su postigli uspeh izvan zemlje često cenjeniji.
U ovoj knjizi i razgovoru, Radoman Kanjevac otkriva mnogo o svom kreativnom procesu, percepciji sveta i kulturnim fenomenima, pružajući uvid u kompleksnost ljudske prirode i društvenih odnosa.
