Matija Vuković, jedan od najistaknutijih srpskih vajara, rođen je 26. jula 1923. godine u selu Platičevu kod Rume. Njegov umetnički put bio je obeležen dubokim ličnim iskustvima i tragičnim događajima iz prošlosti, a umro je 21. juna 1985. godine u Beogradu. U njegovim delima ogleda se snažna veza između umetnosti i životnih iskustava, što je posebno naglašeno kroz skulpture koje je stvorio.
Prema rečima dr Rajke Bošković, muzejske savetnice Muzeja savremene umetnosti, Vukovićeva umetnost je bila usmerena ka stvaranju trajnih utisaka, koji nadmašuju prolazne i svakodnevne doživljaje. Njegova skulptura „Ranjenik“, nastala između 1952. i 1953. godine, postala je ključna tačka u njegovom stvaralaštvu. Ova skulptura je izazvala kontroverze zbog toga što se udaljila od normi socijalističkog realizma, prikazujući duboku antitezu između života i smrti.
Lazar Trifunović, istoričar umetnosti, naglašava da je „Ranjenik“ postavio temelje Vukovićeve umetničke poetike, pokazujući njegovu sposobnost da prikaže suštinske aspekte ljudskog postojanja. Ova skulptura predstavlja mušku figuru koja se bori protiv smrti, a u njenom izrazu ogleda se osećaj patnje i borbe. Vuković je uspeo da oslobađanjem od konvencija tog vremena stvori delo koje je duboko emotivno i snažno.
Jedan od ključnih trenutaka u Vukovićevom životu bio je trenutak kada je njegov profesor, Ilija Kolarević, stao na njegovu stranu, omogućivši mu da izlije „Ranjenika“ u bronzi. Ova podrška bila je presudna za njegovo umetničko formiranje i omogućila mu je da se istakne kao jedinstveni vajar u Beogradu, gde je posle nekoliko godina imao svoju prvu samostalnu izložbu.
Pored „Ranjenika“, Vuković je stvorio i monumentalnu skulpturu Njegoša, koja je nastala 1954. godine, a isklesana je u kamenu 1966. godine. Ova skulptura se razlikuje od drugih njegovih dela po svom mirnom izrazu i nedostatku dramatičnih kontrasta. Vuković je uspeo da prikaže Njegoša kao duboko introspektivnog junaka, koji se suočava sa pitanjem ljudskog postojanja.
U njegovim portretima, kao što je portret Save Kovačevića iz 1967. godine, Vuković je uspeo da prenese duboku emotivnu snagu bez izraženih deformacija. Njegova sposobnost da razume i prenese unutarnji nemir subjekta bila je ključna za stvaranje portreta koji su više od pukih reprezentacija. Ove karakteristike njegovog umetničkog izraza govore o njegovoj dubokoj povezanosti s temama tragičnosti i ljudske sudbine.
Vuković je tokom celog života bio suočen sa materijalnim teškoćama, ali je i pored toga pokazao nesebičnost i humanost. Kada je 1963. godine došlo do zemljotresa u Skoplju, on je sav novac od prodaje skulptura donirao fondu za pomoć stradalima. Ovaj gest ilustruje njegovu prirodu kao umetnika koji nije bio samo posvećen svojoj umetnosti, već je bio i duboko povezan sa ljudima i njihovim sudbinama.
Matija Vuković je verovao u snagu klasične umetnosti i smatrao je da moderna umetnost može biti klasična ako je dovoljno zrela i bliska životu. Njegov umetnički izraz je bio prožet dubokim osećajem tragičnosti, što se može primetiti u svim njegovim delima. Njegova skulptura „Ranjenik“ i dalje svedoči o savremenosti i snalažljivosti njegovog izraza, dok njegova umetnost nastavlja da inspiriše generacije umetnika i ljubitelja umetnosti.
Uprkos izazovima koje je prolazio tokom svog života, Vuković je ostavio neizbrisiv trag u svetu umetnosti, čije se vrednosti i poruke i dalje prepoznaju i cene. Njegova dela ostaju simboli borbe, ljudske snage i kreativnosti, dok se njegova umetnička ostavština nastavlja prenositi kroz vreme.
