U vreme kada je Ratko Dražević bio na čelu jugoslovenske filmske produkcije, snimljen je legendarni film „Skupljači perja” reditelja Saše Petrovića, koji je postao simbol prvog velikog uspeha jugoslovenskog filma na svetskoj sceni, osvojivši prvu nagradu na festivalu u Kanu. Ovaj film je oduševio publiku širom sveta, a posebno žiri kojim je predsedavala poznata glumica Širli Meklejn. U želji da proslavi ovaj uspeh na visokom nivou, Ratko je organizovao glamuroznu proslavu u velikoj bašti uz more, ukrašenu palmama i girlandama, a iz Beograda je dopremio specijalitete kao što su pršuta, sir, kajmak, vino i rakija.
Na proslavi je nastupao tamburaški orkestar Janike Balaša, a između ostalog, ugledni gosti su imali priliku da uživaju u pesmama iz filma, što je izazvalo neverovatno oduševljenje. Kako se prisetila jedna od učesnica, na događaju je vladala euforija, a ona je, u trenutku inspiracije, zbacila svoje srebrne sandale i zaigrala po staklu, ne povredivši se. O tom prijemu se i danas priča u Kanu, a svetska štampa je bila ispunjena pohvalama na račun filma i njegovih glumaca.
Bekim Fehmiju je postao predmet obožavanja, dok su Batu Živojinovića upoređivali sa jugoslovenskim Linom Venturom. „Njujork tajms” je isticao novu zvezdu, Oliveru Vučo, nazvavši je „novom Anom Manjani”, dok su francuski mediji hvalili njenu lepotu, poredeći je sa Brižit Bardo. U jednom trenutku, direktor pariskog „Olimpije”, prestižnog muzičkog prostora, došao je u Beograd da se upozna sa Oliverom, iako nije ni gledao film. Njegova odluka da je angažuje bila je zasnovana na entuzijazmu koji je film izazvao u javnosti.
Olivera se pridružila orkestru Janike Balaša i nastupala u „Olimpiji” čak 72 puta, pridobijajući srca pariske publike. Međutim, pre premijere, na generalnoj probi u Versaju, publika nije reagovala onako kako je očekivala, što ju je navelo da razmišlja o raskidu ugovora. Njena otvorenost i neposrednost su impresionirali direktora Kokatriksa, koji je bio uveren da će njen nastup biti veliki uspeh.
U „Olimpiji”, Olivera je pevala pesme iz filma kao i ruske i ciganske romanse, a njen nastup je završavala emotivnom ruskom ciganskom pesmom „Bida”, koja je publiku dovodila do euforije. Nakon jednog od koncerata, mnoge poznate ličnosti, uključujući i Lin Rena, došle su da joj čestitaju, a ona je, uprkos pozivima na turneju u Las Vegas, bila fokusirana na filmsku karijeru.
U njenoj garderobi se pojavio i slikar Salvador Dali, koji je, oduševljen njenim nastupom, govorio o energiji koju je prenosila. Kako su koncerti napredovali, tako su se i poznate ličnosti nizale u publici, a neki su dolazili svake večeri. Svaki nastup je bio nova prilika za stvaranje nezaboravnih trenutaka i povezivanje s publikom.
Oliverina priča je priča o uspehu, strasti prema umetnosti i neprekidnom traganje za svojim mestom u svetu. Iako je uživala u pariskom uspehu, uvek je nosila sa sobom poruku da se vrati kući, u svet koji je bio njen izvor inspiracije. Njena karijera je bila obeležena izazovima, ali i velikim dostignućima, a njen glas i prisustvo su ostavili neizbrisiv trag na sceni, kako u Jugoslaviji, tako i širom sveta.
