Uroš Stevanović, selektor vaterpolista Srbije, ušao je u red retkih trenera iz naše zemlje koji su uspešno trenirali šampione na Olimpijskim igrama. Njegovo vođenje reprezentacije na prošlim Olimpijskim igrama u Parizu donelo je Srbiji još jedno zlato, čime je nastavljen uspešan put koji je započeo prethodni selektor Dejan Savić. Stevanović se pridružio legendarnim imenima u srpskom sportu, poput Ranko Žeravice u košarci i Branislava Pokrajca u rukometu.
Iako je ostvario značajan uspeh, Stevanović ostaje skroman. „U dobru se ne ponesi, u zlu se ne ponizi“, kaže on, ističući da je važno nastaviti raditi i suočavati se sa novim izazovima. Kako objašnjava, put do osvajanja olimpijskog zlata zahteva mnogo truda, odricanja i međusobnog razumevanja. „Olimpijsko zlato je prvo rad, disciplina i odricanje, pa tek onda uživanje“, naglašava.
Stevanović je završio Fakultet za fizičko vaspitanje, a kroz karijeru je prolazio kroz razne uloge, od trenera mlađih kategorija do selektora A tima. „Korak po korak, ništa ne može preko noći“, objašnjava on, dodajući da je proces stvaranja šampiona dug i zahteva puno vremena.
Put do zlata nije bio lak. Stevanović se suočio sa izazovima, jer je tokom godine imao četiri takmičenja, a svako od njih je donosilo nova iskustva i lekcije. „Kockice su se polako slagale“, ističe on, dodajući da su njegovi saradnici uvek verovali u kvalitet igrača i realnost ambicija.
Jedan od ključnih trenutaka u njegovom radu bio je nagli prelaz između generacija, što je izazvalo promene u sastavu tima. Iako su neki iskusni igrači nastavili da igraju, Stevanović smatra da je došlo do emotivnog zasićenja. „Neki mlađi igrači nisu imali kvalitet potreban za reprezentaciju“, objašnjava, naglašavajući da je potrebno vreme za stvaranje stabilnog tima.
Stevanović se suočava sa izazovima srpskog sporta, gde se često ceni samo medalja. „Sportski smo razmažena nacija“, smatra on. „Ipak, moraš da se pomiriš s tim i radiš kako si zamislio.“ Njegova želja je da se stvori tim koji će biti konkurentan na međunarodnoj sceni.
Kada je formirao stručni štab, Stevanović je potražio pomoć stručnjaka iz drugih sportova kako bi poboljšao tim. „Iza svake ekipe stoji ogroman rad stručnog tima“, kaže on. Njegov tim čine profesionalci sa iskustvom, koji su ključni za razvoj igrača i postizanje rezultata.
Mnogi igrači su imali priliku da se vrate u reprezentaciju, poput Ubovića, Ćuka i Dedovića. Stevanović je smatrao da im je potrebno iskustvo kako bi se poboljšala kohezija tima. „Timski duh je presudan za uspeh“, dodaje.
Iako se suočava sa izazovima kao selektor i trener Radničkog, Stevanović uživa u svom poslu. „Vaterpolo je moj život“, kaže on. „Zajedno sa Jugoslavom Vasovićem trudim se da Srbiji i Šumadiji dam povod za sportske radosti.“
Stevanović takođe naglašava važnost vere u svom životu. Odlazak kod patrijarha Porfirija po blagoslov postao je tradicija pred velika takmičenja. „Bez Boga ni preko praga“, ističe on, ističući kako mu vera pomaže u teškim trenucima.
Na kraju, Stevanović ima ambiciozan plan za budućnost. Njegov cilj je da stvori tim koji može ponovo da se takmiči za medalje na svetskoj i evropskoj sceni. „Želimo da potvrdimo zlatnu olimpijsku medalju i na narednim takmičenjima“, zaključuje on, naglašavajući da je tim svestan svojih kvaliteta i mana, te da je spreman za nove izazove.
