Dok se Beograd pretvara u najveće gradilište u Evropi, sve je manje radnika iz Srbije koji su spremni da se uključe u građevinski sektor. Na gradilištima zidove podižu radnici iz drugih država, dok domaći majstori često nemaju adekvatnu obuku, a sve više poslova obavljaju priučeni radnici. U isto vreme, škole koje decenijama obučavaju buduće zidare, molere, bravare, vodoinstalatere, pekare i mesare suočavaju se sa dramatičnim padom broja učenika, što predstavlja ozbiljan društveni i privredni problem na koji država godinama ne nalazi rešenje.
Podaci o upisu učenika u stručne škole za ovu školsku godinu oslikavaju zabrinjavajuću situaciju. Poljoprivredno-hemijska škola u Obrenovcu nije upisala nijednog učenika na smer mesar, dok je u srednjoj školi u Krnjači upisano svega četiri učenika. Hemijsko-prehrambena škola zabeležila je samo 13 učenika na tom smeru, dok je u Građevinskoj školi na Zvezdari samo 11 učenika upisano za smer moler, uz čak 17 slobodnih mesta. Na smeru električar, situacija je slična, sa samo 15 upisanih učenika i 13 nepopunjenih mesta.
Milorad Antić, direktor Foruma srednjih stručnih škola, smatra da je krajnje vreme za sistemsko rešenje ovog problema. On naglašava potrebu za donošenjem „bele knjige“ i akcionog plana, koji bi izradili Ministarstvo prosvete i Privredna komora, kako bi se utvrdilo šta je potrebno na tržištu rada u narednom periodu. Antić ukazuje na to da su potrebni novi nastavni planovi i programi koji će biti u skladu sa stvarnim potrebama tržišta.
On ističe da je poražavajuće što su nekadašnji srpski građevinari bili poznati širom sveta, posebno majstori iz Crne Trave, a sada su klupe u ovim školama prazne. Iako pozitivno ocenjuje mere države koje podstiču učenike da upisuju dualne obrazovne profile, Antić smatra da one nisu dovoljne. On naglašava da je neophodno značajno povećati fond praktične nastave i ispuniti ranije dato obećanje da učenici tokom prakse primaju naknadu u visini od 70 odsto minimalne zarade.
Antić kao primer navodi Nemačku i Austriju, gde učenici stručnih škola prolaze kroz 700 časova praktične nastave. Međutim, on upozorava da takve promene ne smeju biti implementirane preko noći, naglašavajući da ne treba ponoviti greške koje su učinjene sa uvođenjem IT odeljenja u gimnazijama, što se pokazalo kao loša odluka.
Direktori stručnih škola takođe snose deo odgovornosti za mali broj upisanih učenika. Antić smatra da bi njihova uloga trebala biti redefinisana, te da bi direktori trebali aktivno raditi na privlačenju đaka, čak i odlaskom od jedne do druge osnovne škole. On je ministarstvu uputio dopis u kojem zahteva da direktori budu upravnici i fokusiraju se na organizaciju i upravljanje radom škole, bez mešanja u nastavne i pedagoške aspekte.
Prema Antiću, srednje stručno obrazovanje mora ponovo da preuzme svoju suštinsku ulogu. Srednja škola treba da osposobi učenika da može da se snađe u konkretnim situacijama i obavlja posao za koji se školovao, umesto da generacije dece izlaze iz škola nesposobne da brinu o sebi. Stručno obrazovanje ne bi trebalo da zatvara vrata daljem školovanju, već bi trebalo da omogući mladima da prvo steknu zanimanje, a potom, ukoliko žele, nastave obrazovanje na višim školama i fakultetima.
Antić takođe ukazuje na dramatičan pad broja učenika u srednjim stručnim školama. Dok ih je 1985. godine bilo oko 245.000, ove godine broj učenika je smanjen na samo oko 65.000. On smatra da je neophodno preispitati postojeće upisne kvote i prilagoditi ih demografskim promenama i potrebama privrede, kako bi se sprečio dalji pad zanimanja za stručno obrazovanje i osiguralo da Srbija ima dovoljno kvalifikovanih radnika za tržište rada.
