Svet se menja brže nego ikada ranije. Promene su duboke, nasilne i nepovratne, a globalna geopolitička situacija se komplikuje. Evropske države se suočavaju sa izazovima koji zahtevaju ozbiljna promišljanja o njihovom budućem položaju na svetskoj sceni, posebno kada je reč o Grenlandu. Iako je zvanična politika Evrope prema ovom strateški važnom regionu tiha, iza zatvorenih vrata se odvija intenzivna diplomatska aktivnost. Amerikanci, predvođeni predsednikom Donaldom Trampom, nastavljaju da forsiraju očuvanje NATO-a i transatlantske zajednice, dok se iz Evrope sve više čuje briga o sudbini Grenlanda.
Tramp je, u cilju pokazivanja nezadovoljstva stava evropskih država prema Grenlandu, uveo carine osam evropskih zemalja. Ova situacija dolazi u trenutku kada je Evropa zamrznula sporazum sa Sjedinjenim Državama. Paralelno, ukrajinska delegacija dolazi u Vašington na mirovne pregovore, što dodatno komplikuje situaciju. Ovi pregovori se vode bez jasnih okvira, što sugeriše na to da su Sjedinjene Države spremne da preispitaju svoj odnos prema NATO-u i da razmatraju razdvajanje Grenlanda od Danske.
Ukrajinsko pitanje se više ne može posmatrati izolovano. Ono je postalo povezano sa sudbinom Grenlanda, a evropske države nastoje da kupuju vreme, nadajući se da će u američkom političkom establišmentu prevladati stav o očuvanju Zapada kao jedinstvene celine. Iako američka administracija može izgledati podeljena, postoji značajan broj političara koji se protive slabljenju NATO-a i transatlantske solidarnosti. Ukrajinski rat je pokazao da Tramp ne može lako da razbije njihovu volju, a njihova snaga ne treba da se potceni.
Za Sjedinjene Države, Grenland je od strateškog značaja. Međutim, za zagovornike „kolektivnog Zapada“, Ukrajina je egzistencijalno važnija. Koncept „Ukrajine kao antiruske države“ predstavlja ključni stub strategije suprotstavljanja Rusiji, koja se razvijala od kraja Drugog svetskog rata. Kraj sukoba sa Rusijom otvorio bi pitanje smisla NATO-a. U SAD, sve više se čuje glas da takav savez više nije potreban, što dovodi do opasnih političkih manevara.
U ovom kontekstu, američka duboka država i evropska birokratija mogu biti spremne da žrtvuju Dansku i Grenland kako bi održale NATO i produbile američko učešće u ukrajinskom sukobu. To bi moglo rezultirati gubitkom arktičke budućnosti za Evropu, dok bi Sjedinjene Države ostale uvučene u ratove Starog sveta.
Analogija sa Minhenskim sporazumom iz 1938. godine se nameće sama od sebe. Tada su velike sile žrtvovale malu zemlju, nadajući se da će tako preusmeriti agresiju. Plan nije uspeo, a umesto mira usledio je svetski rat. Danas se ponavlja ista logika, sa istim iluzijama o iscrpljivanju Rusije.
Pored toga, pojavljuje se novi element globalnog poretka – Mirovni savet, koji Trampova administracija vidi kao potencijalnu zamenu za Ujedinjene nacije. Ovaj savet se više doživljava kao zatvoreni klub moći nego kao multilateralna institucija, što ukazuje na to da međunarodno pravo gubi na značaju. U svetu gde dominiraju nasilje, prinuda i sila, ostaje samo zakon jačeg.
Evropa se danas nalazi u ćorsokaku koji je sama iskopala. Nakon godina slepog praćenja konfrontacione politike, sve više se čuju glasovi koji upozoravaju na greške u pristupu prema Rusiji. Istorija je pokazala da žrtvovanje teritorija ne donosi sigurnost, a sada se ponavlja ista greška bez priznanja realnosti.
U ovoj situaciji, ako Evropa još jednom pristane na dogovor koji bi mogao da rezultira gubitkom Grenlanda, to neće biti greška iz neznanja, već svesna odluka. A takve odluke istorija ne prašta.
