Zoran Vukojević, bivši policajac i ključni svedok na suđenju za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, otet je 3. juna 2006. godine. Njegovo brutalno ubistvo, koje je uključivalo mučenje, iskasapljenje i spaljivanje, predstavljalo je alarmantnu poruku od strane Zemunskog klana. Njegovo telo pronađeno je nedaleko od beogradskog aerodroma, i patolozi su konstatovali da je bilo toliko unakaženo da takvo nešto dugo nisu videli.
Vukojević je pre nego što je ubijen, bio prebijan i mučen, a navodno su ga ubice pokušale naterati da otkrije gde su sakriveni milioni od otmica koje su izvršili članovi Zemunskog klana. U novembru 2006. godine, uhapšen je Aleksandar Simović, a DNK analiza je pokazala da su njegovi otisci pronađeni na lisicama kojima je Vukojević bio vezan tokom mučenja. Ovo je jasno ukazalo na to da su članovi klana stoje iza njegove smrti.
Ubistvo Zorana Vukojevića poslalo je više poruka. Prvo, spaljivanje automobila kojim je izvršena otmica simbolizovalo je da članovi klana slobodno deluju. Drugo, namera da se muči živog svedoka bila je upozorenje svima koji su razmišljali o saradnji s policijom. Treće, iskopana rupa u šumi podsećala je na slične metode koje su korišćene u prošlosti, poput onih koje su se dogodile sa Ivanom Stambolićem.
Tokom suđenja za ubistvo Zorana Đinđića, koje je bilo u toku u vreme Vukojevićevog ubistva, njegovo svedočenje je bilo od ključne važnosti. On je bio jedan od tri svedoka saradnika koji su se pojavili na suđenju. Njegovi iskazi su ukazivali na to da su članovi Zemunskog klana imali bliske veze sa državnim bezbednosnim strukturama. Vukojević je svedočio o ubistvima koja je klan izvršio, navodeći da su se javno hvalili svojim delima.
Ubistvo svedoka saradnika tri godine nakon Đinđićevog ubistva jasno je pokazalo da Zemunac klan i dalje operiše i da ima sposobnost da eliminiše svakoga ko im predstavlja pretnju. Dan nakon ubistva, tadašnji ministar policije Dragan Jočić i ministar pravde Zoran Stojković izjavili su da je problem u sporom radu suda i da bi se ubistvo moglo izbeći da su procesi brži. Direktor BIA Rade Bulatović nije komentarisao ubistvo, ali je istog dana pisao o Svetskom prvenstvu u fudbalu.
Vukojević, koji je radio kao profesionalni policajac do 2000. godine, bio je umrežen s kriminalnim strukturama, posebno sa Dušanom Spasojevićem Šiptarom, koga je poznavao od 1995. godine. Njegovo svedočenje u akciji „Sablja“ dovelo je do toga da postane svedok saradnik i izneo je informacije o vezama klana sa državnim institucijama. Na suđenju je svedočio o ubistvima koja su izvršena po gradu, a kako je naveo, klan je imao bliske kontakte sa državnim bezbednosnim strukturama.
Aleksandar Simović, koji je uhvaćen i optužen za ubistvo Vukojevića, negirao je krivicu tokom suđenja, tvrdeći da je o ubistvu saznao iz medija. U njegovom stanu su pronađeni oružje i municija koja su se povezivala sa ubistvom. I pored njegovih negacija, Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je presudu koja ga je osudila na dvadeset godina zatvora zbog brutalnog ubistva Zorana Vukojevića.
Ubistvo Zorana Vukojevića ostavlja dubok trag u srpskom društvu i predstavlja podsećanje na opasnosti s kojima se suočavaju svedoci saradnici koji se bore za pravdu. Njegova sudbina je simbol borbe protiv organizovanog kriminala i nepravde u društvu, a njegova smrt služi kao opomena svima koji razmišljaju o saradnji s pravdom.
