Svi Srbi koji su ostali na svojim ognjištima tokom akcije „Oluja“ 1995. godine, a verovali su u obećanja tadašnjeg hrvatskog predsednika Franje Tuđmana da im se ništa neće desiti, ubijeni su na najsvirepiji način, izjavio je Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas“. Štrbac je naglasio da je najmanje 1.903 ljudi stradalo tokom „Oluje“, pri čemu je 66 odsto žrtava bilo civila, a od tog broja 76 odsto starijih od 60 godina. Prema njegovim rečima, mnogi od njih su ostali jer su verovali da će biti zaštićeni ili nisu mogli da napuste svoja doma.
„Veritas“ je godinama posvećen istraživanju i dokumentovanju zločina, a Štrbac je istakao da je hrvatska vojska u akciji „Oluja“ ostavila „sprženu zemlju“. On se osvrnuo na konkretne zločine, poput masakra u Gruborima gde je ubijeno šest staraca, i događaja u Gošiću gde je devet civila izgubilo život. Ove informacije su deo izveštaja koji je Štrbac predstavio pred Međunarodnim sudom pravde, gde su neki tvrdili da broj ubijenih nije značajan.
Štrbac je naglasio da su sve žrtve koje su ostale na svojim mestima poginule, i da bi, da ih je bilo više, i oni bili ubijeni. Mnogi od ubijenih su verovali u Tuđmanovu laž da im niko neće naškoditi, dok su neki ostali zbog fizičkih i psihičkih ograničenja ili su smatrali da nemaju gde otići. „Neki su govorili: ‘Neće mene! Nisam ništa kriv!’“, dodao je Štrbac.
U proteklim nedeljama, neki hrvatski mediji su izneli tvrdnje da su Srbi samoinicijativno napustili Hrvatsku tokom „Oluje“. Štrbac je rekao da su mnogi Srbi, suočeni sa opasnostima, napustili svoje domove pre nego što su im došle vojne snage, kako bi izbegli zlu sudbinu. Oni koji su ostali su, nažalost, ubijeni.
Jedno od mesta masovnih ubistava je Donji Skrad, gde su članovi hrvatske vojske 5. avgusta zaklali pet civila, među kojima su bile četiri žene. Danica Dmitrović je uspela da preživi, ali su je ubice napale i silovale dan kasnije. U drugim selima, uključujući Korenicu i Gračac, zabeleženi su slični zločini, gde su vojnici ubijali civile, često palili kuće sa ljudima unutra.
U akcijama „čišćenja“ koje su usledile, ubijeni su mnogi civili, a zločini su se nastavili i nakon završetka „Oluje“. U Mokrom Polju kod Knina, na primer, ubijeno je najmanje šestoro civila, a slični incidenti zabeleženi su u drugim mestima, kao što su sela Golybić i Radljevac.
Štrbac je ukazao na to da su pripadnici UN-a, koji su bili prisutni tokom nekih od ovih zločina, često ostajali pasivni, što je dodatno otežalo situaciju. U zgradi Osnovne škole u Dvoru na Uni, 8. avgusta, masakrirano je devet civila koji su prethodno prebačeni iz psihijatrijske bolnice.
Tokom izbegličke krize, u kolonama koje su napuštale Hrvatsku, ubijeno je najmanje 189 ljudi, a većina njih su bili civili. Ovi zločini su deo šireg obračuna s civilnim stanovništvom koje je ostalo na svojim mestima tokom rata, i predstavljaju tamnu stranu istorije koja se često zanemaruje.
Štrbac je naglasio važnost sećanja na ove događaje i potrebu za pravdom i istinom, kako bi se sprečilo ponavljanje sličnih tragedija u budućnosti. On je apelovao na društvo da ne zaboravi žrtve i da se suoči sa prošlošću kako bi se izgradila bolja budućnost za sve.
