U savremenom društvu, psovke su postale gotovo svakodnevna pojava, ali Pravoslavna crkva na njih gleda kao na ozbiljan duhovni problem. Psovanje se ne smatra samo „lošom navikom“, već grehom koji prlja dušu i udaljava čoveka od Boga. Ova tema je posebno aktuelna u svetu gde se vrednosti često gube u moru vulgarizma i neprimerenog jezika.
U Svetom Pismu se jasno kaže: „Iz istih usta izlazi blagoslov i kletva. Ne treba, braćo moja, tako da biva“ (Jakov 3,10). Ova izreka ukazuje na to da reč treba da bude čista jer odražava stanje srca. Pravoslavna duhovnost naglašava da je govor dar koji mora služiti dobru: da izgrađuje, poučava, teši i moli. Nasuprot tome, psovke donose nemir, narušavaju međuljudske odnose i ostavljaju duhovne posledice, pre svega po onoga ko ih izgovara.
Posebno je teško kada se psuju svetinje, kao što su ime Božje, Bogorodica ili sveci. Ove reči nisu samo obične psovke, već duboko uvredljive izjave koje se mogu shvatiti kao napad na temelje vere. Pravoslavna duhovnost uči da su naši govori ogledalo duše, te je važno da se trudimo da izgovaramo reči koje su dobre i korisne.
Otac Simeon, iguman manastira Rukumija, ističe da psovanje predstavlja ozbiljan problem i da u svima koji psuju „živi đavo“. Prema njegovim rečima, psovka nije bila prisutna u našem jeziku pre 100 ili 120 godina, a danas je postala svakodnevnica koja udaljava ljude od Boga. On smatra da psovanje nije samo individualna slabost, već rezultat delovanja zlih sila koje podstiču ljude da se upuste u ovakvo ponašanje.
Psovanje često dolazi iz stanja gneva, gordosti i nepromišljenosti, stanja koja pravoslavna duhovnost nastoji da izleči. Crkva poziva vernike na uzdržanje, pokajanje i trud ka čistoti govora. Sveti Oci naglašavaju da nije dovoljno samo ne psovati – važno je ispuniti govor dobrim i korisnim rečima. Hrišćanin je pozvan da leči, a ne da rani, i to ne samo delima, već i svojim rečima.
U današnjem svetu, deca često usvajaju vokabular odraslih, koji se sve više oslanja na psovke i nepristojne izraze. Dečiji rečnik, nekada pun radoznalih pitanja i igre, postaje sve siroviji, a deca usvajaju reči bez razumevanja njihove težine i značenja. Ovo može imati dugoročne posledice na njihov razvoj i oblikovanje karaktera, jer reči koje koristimo oblikuju naše misli i ponašanje.
U vremenima krize i straha, reči svetih otaca mogu da budu izvor nade i hrabrosti. Oni su vekovima unapred govorili o ratu, gladi, obmanama i danima kada će vera biti jedino utočište. Ove poruke su aktuelne i danas, kada se često suočavamo sa izazovima i teškoćama koje testiraju našu veru i otpornost.
Osnivanje prve parohije Srpske pravoslavne crkve u delu Španije, po blagoslovu episkopa Justina, predstavlja još jedan korak ka jačanju duhovnog života među Srbima u dijaspori. Ovaj događaj ukazuje na to da je vera i dalje snažna i prisutna, čak i u stranim zemljama.
Iako musliman, Mevko Berbić je primer čoveka koji gradi hramove Srpske pravoslavne crkve širom Hercegovine. Ovaj gest pokazuje da međureligijski dijalog i saradnja mogu prevazići razlike i doneti mir. Takvi primeri podsećaju nas na to da se u svetu punom nesuglasica i sukoba, dobra volja može izdići iznad predrasuda i mržnje.
U svetlu ovih događaja, važno je da se podsetimo snage reči i njihovog uticaja na našu zajednicu. Psovanje nije samo jezički problem, već pitanje duhovnog zdravlja koje zahteva pažnju, razumevanje i trud svih nas.
