Ovo je priznanje utoliko veće što nosi ime Aleksandra Puškina, koga je Njegoš nazvao velikim pesnikom velikog naroda, a mi pretendujemo da je Puškin pomalo Srbin. Ovo je rekao akademik Matija Bećković, kome od danas na reveru sakoa blista Puškinova medalja – „Zlatni vitez“, koju dodeljuje Međunarodni slovenski forum iz Rusije. Nagradu mu je uručio Nikolaj Burljajev, glumac, reditelj, pisac, član Odbora za kulturu ruske Dume i član patrijaršijskog saveta za kulturu. Bećković je dodao i da nagradu Aleksandra Puškina prima sa zahvalnošću kao najveće priznanje srpske poezije, tom otelotvorenju i trijumfu srpskog jezika, kojim je opravdano postojanje srpskog naroda.
Bećković je istakao da Srbi više vole svoju poeziju nego sami sebe, i da su više okupljeni oko svojih poetskih likova nego oko stvarnih ličnosti. On je naglasio da je Srbija vezala svoju sudbinu za sudbinu svoje vere i kulture, a srpska vera i kultura su neodvojive od ruske pravoslavne vere i ćiriličkog pisma i jezika. Srpski jezik je grana koja cveta i odvojena je od tog stabla.
Puškina, kako je dalje rekao Bećković, ubrajamo i u srpske pesnike, i sebi laskamo da njega možda ne bi ni bilo da njegovog pretka u Rusiju nije doveo iz Abisinije grof Sava Vladislavić na dar Petru Velikom. Bećković je podsetio da je Puškin opevao oca Srbije Karađorđa i njegovu kći, a kralj Aleksandar Karađorđević podelio je sudbinu poslednjeg ruskog svetlog cara Nikolaja. On je postao zaštitnik ruskih izbeglica 1918. godine, kada su mu poklonili i najveću svetinju hrišćanstva, ruku Svetoga Jovana, koja je krstila Isusa Hrista.
Matija Bećković je ispričao i kako je sa tim izbeglicama stigao u Srbiju dečak od 11 godina, Aleksej Pavladoljski, sin Mihajla Pavladoljskog, pukovnika šermanskoga puka, i Vere Pavladoljske, pitomice Blagodarnih devica sa Vladikavkaza. Njihova unuka, Aleksejeva ćerka Vera Pavladoljska, postala je poetski lik, heroina srpske poezije. Bećković je istakao da je čudom vere i poezije njeno ime odjekivalo pod kupolama hrama Hrista Spasitelja u Moskvi, a danas pod svodom Matice srpske. „Nad Srbijom smiluj se ti, Bože“ pevao je Puškin, a na srpskom bi taj stih glasio: „Nad Rusijom smiluj se ti, Bože“.
Nikolaj Burljajev je kazao da je u Srbiju i Novi Sad došao samo da bi uručio Nagradu „Zlatni vitez“ našem pesniku Matiji Bećkoviću i ostalim nagrađenima koji do sada nisu primili ovu nagradu. On je napomenuo da sprovode 17 međunarodnih literarnih konkursa i da su do sada nagrađivali mnoge srpske pisce. Pošto Bećković nije mogao da dođe prošle godine kada mu je dodeljena, Burljajev je došao da je lično uručim, jednom od najvećih pesnika u Srbiji.
Burljajev je podelio i anegdotu o Dobrici Ćosiću, koji je bio prvi dobitnik ove nagrade. Po povratku u Beograd, Ćosiću su rekli da je nominovan za Nobelovu nagradu, a on je uzvratio: „Šta će meni Nobelova nagrada, kad ja već imam zlatnu medalju Puškina“.
Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, u pozdravnoj reči kazao je da je Matici zadovoljstvo kada može nešto da učini u pogledu jačanja sveslovenskog zajedništva. Na svečanom skupu u Matici srpskoj, Matija Bećković je recitovao svoju pesmu „Barka“, posvećenu Veri Pavladoljskoj, a zatim je tu pesmu na ruskom jeziku recitovala Ivana Žigon.
Prestižna Nagrada „Zlatni vitez“ uručena je i novinarki Mili Milosavljević, dok je Zlatnu diplomu dobio istaknuti reditelj Radisav Jevrić. Ova svečanost nije samo bila proslava Bećkovićeve nagrade, već i simbol povezanosti srpske i ruske kulture, kao i značaj poezije u očuvanju identiteta naroda.
