Uroš Tošković, jedan od najautentičnijih umetnika na Balkanu, ostavio je neizbrisiv trag svojim radovima koji su duboko prožeti osećajem za ljudsku sudbinu i postojanje. Ove reči su izrečene u kontekstu otvaranja izložbe „Linija koja prethodi vremenu“, koju je organizovao Vladislav Šćepanović, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a koja će se održati u Galeriji RTS. Uroš Tošković je rođen 1932. godine, a preminuo 2019. godine, a njegovo stvaralaštvo je oblikovano kroz teške životne okolnosti, uključujući i iskustvo rata.
Toškovićevi crteži su poznati po svojoj dubokoj emocionalnoj snazi i sposobnosti da prekinu površne predstave stvarnosti. Šćepanović ističe da Tošković ne stvara umetnost koja umiruje, već umetnost koja izaziva. Njegove figure su ogoljene, a linija koju koristi nije samo sredstvo, već mesto na kojem se otkriva suština. Papir nije podloga za proizvod, već prostor u kojem se nešto otkriva na bolan i iznenadan način.
Uroš Tošković je rođen na Pelevom Brijegu, a njegova porodica je imala bogatu istoriju. Njegova majka je bila u rodu sa Markom Miljanovim, dok su njegovi preci imali zapažene uloge u vojnim sukobima. Iskustvo rata i siromaštva iz detinjstva ostavilo je snažan uticaj na njegov umetnički izraz. Rano je počeo da crta, često prikazujući vojnike i tragične scene koje je sreo u svom okruženju. Ove slike duboko su urezane u njegovu poetiku.
Nakon završetka Umetničke škole u Herceg Novom, gde su mu profesori bili Milo Milunović i Petar Lubarda, Tošković se preselio u Beograd kako bi studirao slikarstvo kod Marka Čelebonovića. Njegovo umetničko putovanje uključilo je i boravak u Parizu, gde je stekao nova iskustva i uticaje. U tom gradu je bio stipendista francuske vlade i završio Školu lepih umetnosti.
Jedan od najzanimljivijih trenutaka u njegovom životu bio je susret sa Pikasom, čije je prisustvo u Parizu ostavilo snažan utisak na njega. U jednom od svojih intervjua, Tošković je opisao Pikasovu ličnost i njegovu umetnost, naglašavajući kako je bio inspirisan njegovim radom.
Tošković je bio jedan od osnivača društva „Baltazar“, koje je kasnije postalo deo grupe Mediala. Njegovo stvaralaštvo je obuhvatilo brojne izložbe, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, a njegovi radovi nalaze se u muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta. Iako je tokom svog života doživeo mnoge selidbe i turbulentne trenutke, veruje se da su mnoga njegova dela izgubljena.
U umetnosti Toškovića, linija ne prikazuje svet kao stabilnu strukturu, već kao otvorenost i ranjivost. Njegova dela ne nude gotova rešenja, već otvaraju pitanja o postojanju i identitetu. On ne stvara da bi imao, već da bi video, što implicira duboku filozofsku dimenziju njegove umetnosti. U svetu u kojem se umetnost često svede na komercijalizaciju, Tošković se opredelio za ono što nije podložno tržišnom vrednovanju.
Na kraju, Šćepanović ukazuje na to da je Toškovićeva umetnost izraz postojanja koje se bori protiv redukcije ljudskog bića na funkcionalnost. Njegova dela su poziv na razmišljanje o suštini ljudskog postojanja, o tome što znači biti čovek u svetu koji često favorizuje materijalno i površno. Uroš Tošković ostaje umetnik čije poruke i dalje odjekuju, podstičući nas da preispitamo naše vrednosti i percepciju stvarnosti.
