U vaspitanju dece, sitni momenti mogu ostaviti duboke tragove na njihovu psihu. Način na koji roditelji reaguju na greške, konflikte i ponašanje svoje dece oblikuje njihovo samopouzdanje, osećaj sigurnosti i odnos prema svetu. Kada dete odraste u atmosferi u kojoj se stalno podseća na svoje greške, u kojoj se krivica koristi kao sredstvo kontrole, ili se komunikacija obeležava sarkazmom, može razviti osećaj da nije dovoljno dobro, da ne zaslužuje ljubav ili da mora stalno da se dokazuje.
Roditelji često misle da su strogoća ili oštre reči dobra metoda disciplinovanja, ali psiholozi upozoravaju da se tako gradi zid između roditelja i deteta. Kada roditelji ponovo i ponovo podsećaju dete na ranije greške, šalju mu poruku da nikada ne može da se popravi. Psihoterapeuti naglašavaju da jednom rešeni problemi treba da ostanu iza nas, jer svako dete ima pravo na novi početak. Ako mu stalno vraćamo na ono što je loše uradilo, dete će osećati da ga roditelj vidi kroz prizmu grešaka, a ne kroz uspehe. To može izazvati osećaj manje vrednosti i nesigurnosti.
Umesto toga, roditelji treba da naglašavaju pozitivne promene i ponašanja, kako bi deca videla da njihov trud ima smisla. Osećaj krivice se često koristi kao sredstvo kontrole, što može biti veoma štetno. Poruke poput „zbog tebe sam tužna“ ili „ti si kriv što sam nervozan“ stvaraju pritisak koji dete ne može da podnese. Kada dete stalno oseća da je odgovorno za emocije odraslih, razvija preveliku potrebu da ugađa drugima i potiskuje svoje potrebe. Na duže staze, to vodi do udaljavanja od roditelja i gubitka poverenja, jer niko ne voli da nosi teret tuđe krivice.
Sarkazam u komunikaciji sa detetom takođe nije dobar izbor. Dok se sarkazam često koristi kao humor među odraslima, kada je upućen detetu, može biti izuzetno štetan. Deca još uvek nemaju razvijenu sposobnost da razumeju dvostruka značenja i ironičan ton, pa sarkastične izjave često doživljavaju bukvalno ili kao podsmeh. To može urušiti njihovo samopouzdanje i stvoriti osećaj da ih roditelji ne shvataju ozbiljno. Umesto sarkazma, roditelji bi trebalo da koriste jasne, iskrene i podržavajuće reči, pružajući detetu osećaj da je shvaćeno i prihvaćeno.
U vaspitanju dece, ključno je usmeriti se na pozitivne aspekte i pružiti podršku u trenucima kada greše. Roditelji treba da budu vodiči koji podstiču decu da uče iz svojih iskustava, umesto da ih kažnjavaju ili kritikuju. Razvijanje odnosa poverenja i otvorene komunikacije pomaže deci da se osećaju sigurno i voljeno, što im omogućava da se suoče sa izazovima i greškama bez straha od osude.
Ukratko, pristup roditelja u vaspitanju može značajno uticati na razvoj detetove ličnosti i njegovog samopouzdanja. Umesto da se fokusiraju na greške i krivicu, roditelji treba da grade pozitivne odnose sa svojom decom, naglašavajući njihove uspehe i pružajući im podršku. Na taj način, deca će rasti u sigurnom okruženju, sposobna da se suoče sa životnim izazovima sa samopouzdanjem i osnaženim osećajem identiteta.
