U svetu, a posebno u Srbiji, raste potražnja za profesionalnim vozačima, dok je njihovo prisustvo na tržištu rada sve slabije. U Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi nedostaje oko 900.000 vozača, dok Srbija ima deficit od oko 6.000 vozača kamiona. Ova situacija je rezultat sve većeg broja mladih ljudi koji se odlučuju za druga zanimanja ili, što je još češće, odlaze da rade za strane kompanije.
Prema rečima Slavoljuba Jevtića, predsednika Nacionalne asocijacije špediterskih društava i agenata, postoje tri ključne kategorije vozača koje nedostaju u Srbiji. Prva kategorija obuhvata vozače međunarodnog transporta, dok druga obuhvata vozače koji se bave domaćim transportom. Treća kategorija su vozači koji se bave distribucijom i snabdevanjem velikih gradova. Sve ove kategorije predstavljaju veliki problem za kompanije koje se bave organizacijom transporta, jer se suočavaju s poteškoćama u pronalaženju potrebnog broja vozača.
Jevtić takođe ukazuje na to da su mnoge domaće vozačke kompanije otvorile firme u inostranstvu kako bi mogle da opstanu, zbog čega vozači odlaze da rade za njih. Osim toga, kompanije iz zapadne Evrope dolaze u Srbiju i kupuju domaće firme kako bi obezbedile vozače. Ova praksa dodatno komplikuje situaciju na tržištu rada.
Aleksandar Spasić, generalni sekretar Poslovnog udruženja „Međunarodni transport“, naglašava da je zanimanje vozača u Srbiji, u poređenju s nekim drugim profesijama, relativno dobro plaćeno. Mnogi vozači su stekli svoje vozačke dozvole još u vojsci, dok drugi sami finansiraju svoje obrazovanje ili završe srednju saobraćajnu školu. Ipak, među vozačima ima i onih koji su otišli u penziju, što dodatno otežava situaciju.
Spasić ističe da je jedan od ključnih predloga za rešavanje problema obrazovanje. On smatra da su srednje saobraćajne škole zapostavile obrazovanje profesionalnih vozača. Iako je zakonom predviđeno da ove škole obrazuju vozače sa ‘C’ kategorijom, veliki broj njih izlazi iz škole sa ‘C’ kategorijom, ali mora čekati do 21. godine da bi mogli da upravljaju teškim teretnim vozilima. Ovakvo čekanje je neprihvatljivo za mlade ljude koji žele da započnu karijeru kao vozači.
Pored toga, budući vozači često nemaju dovoljno novca da pokriju troškove obuke i dobijanja licence, što može iznositi oko 3.000 evra. Takođe, proces sertifikacije niže obrazovnog kadra zahteva dodatnih 287 sati obuke, što dodatno otežava situaciju za mlade ljude koji žele da postanu vozači.
Spasić upozorava da vozač ne postaje odmah vozač samo zato što je dobio vozačku dozvolu. Od pre dve godine, uvedena je obaveza da svaki vozač mora da prođe licenciranje, što uključuje inicijalnu obuku i dodatnu obuku u nekom od 17 centara u Srbiji. Troškovi obuke su u Srbiji znatno viši nego u svetu, što je još jedan od razloga zašto mladi ljudi odustaju od ove profesije.
Iako se situacija čini izazovnom, oni koji završe obuku odmah mogu da računaju na posao, jer na birou nema mnogo kandidata za ovu profesiju, a konkursi za sve kategorije vozača su stalno otvoreni. Ova realnost predstavlja priliku za one koji žele da uđu u svet vozačkog zanimanja, ali je potrebno raditi na rešenjima kako bi se privuklo više mladih ljudi u ovu oblast i obezbedila stabilnost na tržištu rada.
