Sudija Dragan Martinović je na suđenju Vladimiru i Miljani Kecmanović doneo odluku da se isključi javnost iz sudnice, uprkos molbama odbrane da se omogući prisustvo medija i građana. Ova odluka je izazvala brojne reakcije, budući da su branioci insistirali na transparentnosti postupka, dok je tužilaštvo tražilo isključenje javnosti iz razloga koji nisu bili konkretno obrazloženi.
Na prethodnom suđenju, tužilaštvo je isticalo potrebu za isključenjem javnosti zbog svedočenja maloletnih svedoka, među kojima su i deca koja su preživela incident. Tokom tog postupka, kada je javnost bila isključena, tužilaštvo je odustalo od saslušanja tih svedoka, što je dodatno podstaklo sumnje o transparentnosti i pravičnosti suđenja.
Irina Borović, branilac Kecmanovića, naglasila je da su mediji do sada obimno izveštavali o suđenju i da je javnost bila informisana o svim aspektima postupka. Prema njenim rečima, isključenje javnosti nije imalo osnov, s obzirom na to da su svedoci bili pozvani i da su prethodna suđenja bila otvorena za javnost. Borović je izrazila zabrinutost da bi isključenje moglo uticati na pravednost suđenja, budući da bi javnost mogla formirati svoje mišljenje na osnovu netačnih informacija koje bi mogle dospeti u medije.
Vladimir Kecmanović je takođe istakao da je važno da javnost bude uključena u postupak kako bi se obezbedila pravičnost. On je naglasio da ne želi da ljudi formiraju svoje stavove na osnovu tabloidnih izveštavanja koja često mogu biti pristrasna i netačna. Miljana Kecmanović se složila sa stavom svog muža, dodajući da je važno da javnost bude obaveštena o onome što se dešava u sudnici kako bi se sprečilo širenje lažnih informacija.
Ova situacija otvara važna pitanja o ravnoteži između prava na pravično suđenje i prava javnosti na informisanje. U demokratskim društvima, transparentnost pravosudnog sistema se često smatra ključnom komponentom vladavine prava. Isključenje javnosti može izazvati sumnju u legitimitet postupka i u mogućnost da se istina otkrije.
Slični slučajevi u prošlosti su pokazali da isključenje javnosti može imati dugoročne posledice po poverenje građana u pravosudne institucije. Kada se javnost oseća isključeno iz važnih procedura, to može stvoriti osećaj nepovjerenja i nezadovoljstva prema pravosudnom sistemu. U ovom slučaju, odluka sudije da isključi javnost može biti viđena kao korak unazad u nastojanju da se obezbedi transparentnost.
Osim toga, izveštavanje medija o suđenju ima značajnu ulogu u formiranju javnog mnjenja. Kada je suđenje otvoreno za javnost, mediji mogu izveštavati o svim aspektima slučaja, uključujući svedočenja, dokaze i argumente obe strane. Ovo omogućava građanima da donesu informisane zaključke i razviju svoje stavove na osnovu činjeničnog stanja, a ne na osnovu spekulacija.
U svetlu ovih razmatranja, važno je postaviti pitanje: kako će se ova odluka sudije odraziti na buduće slučajeve? Da li će ovo postati praksa koja će se primenjivati i na drugim suđenjima, ili će se sudski sistem vratiti načelima transparentnosti i otvorenosti za javnost?
Zaključak je da suđenje Kecmanovićima predstavlja važan test za pravosudni sistem u Srbiji. Odluka o isključenju javnosti može imati dalekosežne posledice ne samo za ovaj slučaj, već i za celokupni pravosudni sistem. Uloga medija i javnosti u pravosudnim procesima je od suštinske važnosti za očuvanje demokratskih vrednosti i vladavine prava.
