Analiza komunikacije trinaestogodišnjaka i poruka koje je slao vršnjacima pre 3. maja 2023. godine pokazala je ozbiljno zanemarivanje njegovog psihičkog stanja od strane roditelja. U sudnici je citirana zloslutna poruka koju je dečak poslao svom školskom drugu: „Bilo bi zanimljivo da upadnu teroristi u školu pa da bežimo po školi.” Ova izjava, kao i druge poruke sličnog sadržaja, otkrivaju duboku zabrinutost i nedostatak empatije kod maloletnika.
Tokom suđenja, sudija je istakao da su u telefonu dečaka pronađene dodatne uznemirujuće poruke, koje nije želeo da objavi javno kako bi zaštitio identitet drugih maloletnika. Ove poruke, zajedno sa kasnijim delovanjem, ukazale su na njegovu nesposobnost da razume emocije drugih. Na dan tragedije, dečak je pucao čak i u drugove koji su ga smatrali najboljim prijateljem, što svedoči o njegovom ozbiljnom emotivnom poremećaju. Dvojica povređenih dečaka, jedan od kojih je pogođen u vrat, i dalje se oporavljaju od povreda.
U analizi poruka unutar porodice Kecmanović, otkriveno je da su odnosi između maloletnika, njegove sestre i roditelja bili izrazito narušeni, puni sukoba i uvreda. U jednom trenutku, otac je svog sina nazvao „psihopatom”, što je izazvalo njegovu opsesivnu potragu za značenjem tog pojma na internetu. Dečak je istraživao teme poput „šta znači biti psihopata” i „da li neko može biti psihopat ako voli životinje”. Ova istraživanja ukazuju na njegovu duboku unutrašnju borbu i nedostatak podrške kod roditelja.
Pre nego što je izvršio napad, dečak je proučavao informacije o masovnim ubistvima u školama, uključujući slučaj iz Columbine-a, kao i zakonske aspekte vezane za doživotne kazne u Srbiji. Svestan je bio mogućih posledica svojih dela, a kako je sam izjavio, želja mu je bila da se skloni od kuće. Ove informacije dodatno osnažuju tezu o njegovom psihičkom stanju i nedostatku adekvatne zaštite od strane roditelja.
Nakon tragedije, otac i majka Kecmanovića suočili su se s pravnim posledicama. Otac je osuđen na više od 14 godina zatvora, dok je majka dobila kaznu od nepune tri godine. Ove presude ukazuju na odgovornost roditelja za zanemarivanje emocionalnog i psihičkog zdravlja svog sina, što je na kraju dovelo do tragedije u školi.
U ovom slučaju, očigledno je da je porodično okruženje imalo ključnu ulogu u razvoju maloletnika. Sažimajući sve informacije, može se reći da je nedostatak komunikacije, podrške i razumevanja u porodici doveo do potpunog emocionalnog sloma dečaka. Njegove poruke, istraživanja na internetu i konačni čin nasilja ukazuju na potrebu za hitnom intervencijom stručnjaka i podrškom porodicama koje se suočavaju sa sličnim problemima.
Ovaj tragičan događaj ukazuje na važnost ranog prepoznavanja problema u psihičkom razvoju dece i nužnost pružanja adekvatne podrške. Roditelji, učitelji i društvo u celini moraju biti svesni signala koje deca šalju, kako bi se sprečile slične tragedije u budućnosti. Samo kroz otvorenu komunikaciju i razumevanje moguće je pomoći deci da se suoče sa svojim emocijama i razviju zdrave međuljudske odnose.
