Beograd je 1968. godine bio jedini grad u tadašnjoj Jugoslaviji gde su studentske posete bile strogo ograničene, što je izazvalo nezadovoljstvo među studentkinjama. Tadašnji studentski pokret, koji je zahvatio mnoge delove sveta, uključujući i Beograd, zahtevao je demokratizaciju društva i rešavanje ekonomskih pitanja, ali su mladići i devojke u studentskim domovima ostali pod strogim pravilima kada je reč o međusobnim posetama.
Dok su u drugim jugoslovenskim gradovima, poput Zagreba i Ljubljane, devojke i mladići živeli zajedno u studentskim domovima, u Beogradu su posete devojkama bile dozvoljene samo u tačno određene dane. Devojke su se žalile na rigidna pravila i nepovoljne uslove, a među njima je vladala želja za većom slobodom.
U Studentskom gradu, najvećem akademskom naselju na Balkanu, posete mladića devojačkom bloku bile su dozvoljene samo nedeljom i četvrtkom. Ova ograničenja su izazivala gužve u hodnicima, jer su mnogi mladići dolazili da posete svoje prijateljice. U domu „Penezić“ na Zvezdari, jedinom domu gde su posete bile malo slobodnije, mladići su mogli da svrate svaki dan osim sredom i subotom, kada su devojke imale obavezne aktivnosti.
Desa Mezić, jedna od stanarki, izjavila je da bi volela da češće čuje muški glas u svojoj sobi, naglašavajući kako je nepraktično stalno se pripremati za eventualnu posetu. Slična osećanja delila je i Stana Živanović, studentkinja iz doma „Patris Lumumba“, gde su posete bile dozvoljene samo nedeljom između 10 i 21 sat. Ona je naglasila kako je teško organizovati se i odmarati kada stalno očekuje posete.
I u domu „Vera Blagojević,“ jedinom ženskom domu u Beogradu, situacija nije bila bolja. Ograničenja su bila stroga, a mladići su se često ustručavali da dolaze u sobe gde je bilo puno devojaka. Ove situacije su dovele do toga da su studentkinje tražile više slobode i ravnopravnosti, ali su se često suočavale sa preprekama koje su im postavljali upravnici domova.
Upravnici su se pravdali da je sve u rukama studentkinja, sugerišući da bi one trebalo da predlože promene kroz paviljonske savete. Slobodan Vuković, sekretar Univerzitetskog odbora, istakao je da je predlog za mešovito useljenje već bio razmatran, ali da je potrebno da studentkinje same zatraže takve promene.
Zaključak svih nadležnih bio je da je postojala potreba za demokratizacijom života u studentskim domovima, kako bi se omogućila ravnopravnost među studentima. Ipak, studentkinje su često stidljivo izražavale svoje želje, što je ukazivalo na duboko ukorenjenu patrijarhalnost.
Ova rigidna pravila su se postepeno menjala, ali je prošlo još nekoliko godina pre nego što su devojke mogle da uživaju u ravnopravnim uslovima tokom studiranja u domovima. U međuvremenu, mladići i devojke su nastavili da se bore za svoja prava, tražeći promene koje će im omogućiti slobodniji i egalitarniji život u studentskim zajednicama.
Budućnost studentskih domova u Beogradu zavisila je od sposobnosti mladih da se organizuju i izraze svoje potrebe, ali i od spremnosti vlasti da čuju njihove zahteve. Na kraju, situacija iz 1968. godine ukazuje na važnost borbe za prava i slobode mladih, koja ostaje relevantna i u današnjim vremenima.
