Koliko puta ste u prodavnici uzeli voće, poput banana ili limuna, i primetili malu nalepnicu sa brojevima, a da pritom niste razmišljali o njenom značaju? Mnogi potrošači doživljavaju ove deklaracije kao nebitan detalj, iako one kriju važne informacije o poreklu, načinu uzgoja i kvalitetu proizvoda koji svakodnevno konzumiramo.
Ove nalepnice, posebno na voću koje se uvozi, sadrže podatke kao što su naziv proizvođača i numerički kod koji otkriva način uzgoja. Na primer, nalepnica sa četiri cifre koja počinje brojem 3 ili 4 označava voće koje je uzgajano uz korišćenje veštačkih đubriva i pesticida, dok nalepnica sa pet cifara koja počinje brojem 9 označava organsko voće, uzgajano bez ovih hemikalija. Organske banane nose oznaku 94011, dok genetski modifikovano voće ima oznaku koja počinje brojem 8, kao što je 84011 za određene vrste banana.
Stručnjaci ističu da je ova deklaracija mnogo više od obične nalepnice. Prema profesoru dr Zoranu Keseroviću, ona predstavlja „pasoš“ sadnice i sadrži informacije o godini proizvodnje, vrsti voća i da li je sadni materijal sertifikovan. On naglašava da su u savremenom voćarstvu klonovi, koji pružaju bolji i ujednačeniji kvalitet, postali norma, zbog čega je važno jasno navesti o kakvom sadnom materijalu se radi.
Pitanje zaštićenih sorti takođe je važno. Keserović objašnjava da postoje sorte koje su zaštićene i za njih se plaća rojaliti, kao što je slučaj sa sortom lešnika frančeskana.
Sa pravnog aspekta, deklarisanje proizvoda je strogo regulisano Zakonom o trgovini. Prema rečima pravnika Jovana Ristića, svaka deklaracija mora sadržavati propisane elemente, poput naziva i vrste robe, imena proizvođača i zemlje porekla. Kada je deklaracija neuredna ili nedostaje, to može predstavljati prekršaj, a kazne za trgovce mogu doseći do 100.000 dinara za pravna lica, dok za fizička lica kazne idu do 10.000 dinara.
Jedan od osnovnih principa bezbednosti hrane je sledljivost, što znači da svi dokumenti moraju postojati da bi se pratilo odakle hrana dolazi, ko ju je proizveo i pod kojim uslovima. Potrošači su često u situaciji da veruju trgovcu, jer nemaju informacije o procesu proizvodnje. Zakon stoga nameće obavezu trgovcima da pružaju tačne informacije o proizvodima koje prodaju.
U poslednje vreme, tržišna inspekcija je sprovela akcije pojačane kontrole, što je pokazalo koliko je problem neurednih deklaracija rasprostranjen. Kontinuirano informisanje potrošača o poreklu i kvalitetu hrane ključno je za izgradnju poverenja i sigurnosti u prehrambenom sektoru.
