EU pokazuje volju za proširenje otvaranjem pregovora za Ukrajinu i Moldaviju, što je potvrđeno i porukama sa Samita u Tivtu. U poslednjih desetak dana, iz vrha Evropske unije stigla su dva neformalna predloga vezana za buduće članice. Prvi je francusko-nemački plan o postepenom proširenju, dok drugi, tzv. „non pejper“, dolazi od pet vodećih zemalja EU i predlaže ograničenja za nove članice.
Marko Todorović, saradnik Centra za evropske politike, naglašava da momentum za proširenje postoji, a da su ograničenja proizašla iz iskustava EU sa Mađarskom. Prvi znakovi volje EU za proširenje pojavili su se kada su Ukrajina i Moldavija dobile status kandidata 2022. godine, a to je potvrđeno i porukama sa Samita u Tivtu, koji su jasno ukazali na postojanje interesa za proširenje Unije.
Todorović ističe da predloženi postepeni proces integracije zemalja kandidata predstavlja signal da EU želi da se proširi, ali i da očuva svoju funkcionalnost. U okviru ovog procesa, nove članice bi u ograničenom vremenskom roku imale pravo veta samo na određene odluke, čime bi se izbegli problemi poput onih sa Mađarskom, koja je tokom svog članstva u EU blokirala donošenje važnih odluka.
Prema istraživanjima Centra za evropske politike, 40% građana Srbije podržava članstvo u EU, dok 33% smatra da to ne bi trebalo da se dogodi, dok ostatak ostaje neutralan. Ovi podaci ukazuju na pad evrooptimizma među srpskim građanima, koji su frustrirani dugotrajnim procesom pristupanja. Takođe, 22% građana veruje da Srbija nikada neće postati članica EU, dok još 22% ne može da proceni situaciju.
Jedan od razloga za evroskepticizam, prema Todorovićevim rečima, jeste i kontradiktornost u porukama zvaničnika i medija, a često se preuveličava uloga Kine kao partnera Srbije. Zanimljivo je napomenuti da oko 60% srpskog izvoza ide ka EU, koja već više od dve decenije pruža bespovratna sredstva Srbiji.
Florijan Komer, istraživač nemačke Fondacije „Bertelsman“, ukazuje na to da pojava različitih dokumenata članica EU sugeriše snažan zamah u debati o proširenju, ali i na skepticizam građana kada je reč o sposobnosti Unije da funkcioniše sa više od 30 članica. Prema njegovim rečima, postoji napetost između zemalja koje smatraju da je proširenje neophodno, ali se istovremeno plaše da bi to moglo usporiti EU.
Dokumenti koje članice šalju Evropskoj komisiji još uvek nisu zvaničan stav EU, već samo predlozi. Nemačka i Francuska se zalažu za brži proces proširenja, a pristup postepene integracije ima smisla jer su lideri zemalja kao što su Srbija i Albanija izrazili spremnost za takav model.
Međutim, postoji strah među zemljama kandidatkinjama da je ovaj pristup pokušaj da im se ne odobri punopravno članstvo. Komer smatra da bi EU i nemačka vlada trebale jasno da komuniciraju da je punopravno članstvo cilj za sve kandidate, s obzirom na to da istraživanja pokazuju opadanje interesa građana EU za proširenje, koje sada podržava samo 50% ispitanika.
U svetlu ovih zbivanja, jasno je da EU nastoji da postigne ravnotežu između proširenja i očuvanja funkcionalnosti, uzimajući u obzir iskustva iz prošlosti i trenutnu geopolitičku situaciju. Kako se proces proširenja bude razvijao, važno je pratiti kako će se nove inicijative iz Evrope odraziti na Srbiju i druge kandidate iz regiona.
