Kada se suočimo s teškim situacijama, kao što su gubici, razvodi ili hronične bolesti, često od drugih dobijamo komentare koji pokušavaju da umanje naš bol, poput „gledaj na to sa vedrije strane“ ili „moglo je biti i gore“. Ovi komentari, iako obično dolaze iz dobre namere, često mogu izazvati više štete nego koristi. Ovaj fenomen, poznat kao „osvetljavanje“ ili „brightsiding“, predstavlja emocionalno potiskivanje, gde se umesto da se priznaju i prihvate negativne emocije, forsira optimizam.
Psihološkinja Kjara Bogdanović objašnjava da „osvetljavanje“ podrazumeva davanje prekomernog pozitivnog okvira na loše vesti. Takođe, ovo ponašanje često dolazi iz lične nelagode i potrebe da se situacija popravi, što može umanjiti stvarna osećanja osobe koja pati. Psihološkinja Nilufar Esmailpur ističe da ovakvi komentari šalju poruku da nema mesta za tugu, bes ili strah, emocije koje su ključne za proces isceljenja.
Jedan od problema sa „osvetljavanjem“ je što može dovesti do osećaja srama i izolacije kod onih koji pate. Psihološkinja Vanesa Kenedi ukazuje na to da se osoba koja prima ovakve komentare može osećati kao da preteruje ili da nije u pravu zbog svojih osećanja. To može dovesti do smanjenja poverenja i odricanja od iskrenog izražavanja emocija.
Na primer, kada se nekome ko je izgubio posao kaže: „Naći ćeš još bolji!“, to ne uzima u obzir stvarne emocije gubitka i stresa koje osoba doživljava. U ovakvim situacijama, bolje je priznati njihovu bol i pružiti podršku umesto da se pokušava prebaciti na pozitivniji ton.
Kako bismo izbegli „osvetljavanje“, ključno je prvo slušati osobu. Psihološkinja Stefani Mejzer savetuje da se pruži prostor za izražavanje osećanja bez pokušaja da se odmah ponudi rešenje. Kroz aktivno slušanje i empatiju, možemo pomoći osobi da se oseća shvaćeno i podržano.
Umesto da tražimo „pozitivne strane“, važno je priznati osećanja koja osoba doživljava. Izražavanje empatije kroz rečenice kao što su „Zvuči jako bolno. Žao mi je što prolaziš kroz to“ može učiniti veliku razliku. Takođe, postavljanje pitanja poput „Kako se osećaš?“ ili „Šta ti je na pameti?“ može otvoriti vrata iskrenom razgovoru i pomoći osobi da podeli svoja osećanja.
U situacijama kada nismo sigurni šta da kažemo, dovoljno je biti prisutan. Ponekad je najbolja podrška jednostavno reći: „Ne znam šta da kažem, ali sam ovde za tebe.“ Ovakav pristup pokazuje poštovanje i razumevanje, a istovremeno pruža osećaj sigurnosti.
Zbog toga je važno razviti svest o tome kako komuniciramo s drugima u teškim vremenima. Umesto da se fokusiramo na pronalaženje rešenja ili pokušaj da olakšamo bol, trebali bismo se truditi da budemo prisutni i slušamo. Empatija, razumevanje i podrška mogu imati dalekosežne posledice na emocionalno isceljenje i oporavak osobe koja se suočava s teškim situacijama.
Na kraju, kada se suočavamo s nečijim bolom, važno je zapamtiti da su emocije kompleksne i da svaka osoba ima svoj način kako se nosi sa njima. Poštovanje njihove lične istorije i iskustava može pomoći u izgradnji dublje veze i stvaranju okruženja u kojem se osećaju shvaćeno i podržano.
