U vremenu kada se ljudi često zadrže na prolaznim stvarima i zaborave na izvor života, reči Svetog vladike Nikolaja Velimirovića postavljaju važno pitanje: šta zapravo biramo kada se udaljavamo od Boga? U svojoj besedi za ponedeljak 4. sedmice po Duhovima, vladika Nikolaj se oslanja na mudrost iz Solomonovih Priča i ukazuje na duboku vezu između ljubavi prema Bogu i ljubavi prema životu. Naglašava da bez Tvorca čak i najlepše tvorevine gube svoj smisao i postaju samo prašina.
U ovoj besedi, vladika citira reči iz Biblije: „Svi koji mrze na me, ljube smrt.“ (Priče Sol. 8, 35). Ove reči odražavaju Božiju mudrost i ukazuju na to da onaj ko mrzi Božju mudrost, zapravo mrzi i Boga. Postavlja se pitanje šta može voleti osoba koja se udaljava od Boga, osim smrti? U ovom kontekstu, vladika postavlja tvrdnju da je sve što je van Gospoda zapravo smrt. Sunce, zvezde, mora i planine, sve su to stvorene stvari koje bez Božje reči i mudrosti postaju mrtve i bezoblične.
Vladika dalje objašnjava da ko ne voli Boga, taj ne voli ništa što je od Boga, uključujući i prirodu. Uzimajući Boga iz prirode, ostaje samo mrtva prašina, što simbolizuje smrt. Čak i ta prašina je stvorena od Boga, i zato je potrebno da se ona vrati Bogu, kao i sve što je daleko od njega – smrt, greh i đavo. Onaj ko ne voli Boga je zapravo rob greha i smrti, igračka đavola.
Ovaj koncept ljubavi prema Bogu kao osnovi za sve druge ljubavi oslikava duboku duhovnu istinu. Ako mrzimo Boga, gubimo sposobnost da volimo bilo šta drugo. Vladika postavlja metaforu: bezumne su osobe koje vole zrake sunca, a mrze sunce samo po sebi, ili one koje vole kaplje vode, a mrze izvor. Ove slike služe da ilustruju besmislenost ljubavi bez Boga.
Osim toga, u besedi za petak 6. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički upozorava na opasnost oslanjanja na prolaznu sigurnost, ljudsku moć i sopstvenu snagu. Umesto toga, naglašava važnost vere koja ostaje čvrsta čak i u najtežim životnim trenucima. U svetu punom promena i nesigurnosti, vera u Boga pruža stabilnost i mir, dok sve drugo može lako nestati.
U drugoj besedi, koja se odnosi na ponedeljak 7. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj istražuje zašto ljudi često zaboravljaju Boga kada im u životu ide dobro. U trenucima sreće i uspeha, ljudi skloni su da se oslanjaju na svoje sposobnosti i zaboravljaju na Božiju prisutnost, što može dovesti do duhovne suše i udaljavanja od izvora života.
U utorak 7. sedmice po Vaskrsu, vladika ukazuje na neobičnu poruku: čak i oni koji ne veruju mogu postati deo Božijeg plana. To implicira da Božija milost nadilazi ljudska očekivanja i da čak i oni koji su daleko od vere mogu biti uključeni u Božije delovanje. Međutim, vera onih koji smatraju sebe vernicima često se meri njihovim padom i odstupanjem, što dodatno oslikava ljudsku slabost i potrebu za Božijom pomoći.
U besedi o deci Božjoj, Sveti Nikolaj ukazuje na unutrašnje svedočanstvo koje dolazi od Duha Svetoga i otkriva čoveku njegov identitet i pripadnost. Ova unutrašnja spoznaja omogućava ljudima da se povežu sa Božjom voljom i da žive u skladu s njom, otkrivajući time svoju pravu prirodu kao Božije dece.
Na kraju, vladika poziva sve verne da traže životvornu ljubav prema Bogu, naglašavajući da sve što volimo dolazi od njega. U ovim besedama, Sveti Nikolaj nas poziva da preispitamo svoje vrednosti i da se okrenemo Bogu kao Izvoru svih dobara, jer bez njega, sve što imamo postaje prazno i bez smisla.
