Sve je počelo te sudbonosne subote, 26. aprila 1986. godine, u 1:23 po lokalnom vremenu, kada su greška u projektovanju sovjetskog reaktora i ljudska greška izazvali nezamislivu katastrofu. Ekspozija reaktora u Černobilju, iako slabija od nuklearnog oružja, imala je razornije posledice. U atmosferu je ispušteno deset puta više radioaktivne prašine nego nakon što je bomba bačena na Hirošimu. Ova katastrofa ostavila je trajne posledice na zdravlje ljudi i ekologiju u regionu, a kontaminacija i dalje predstavlja ozbiljan problem.
Ljudi koji su mobilisani nakon katastrofe, poznati kao „likvidatori“, radili su na sanaciji štete. Među njima je bio i Petro Hurin, čije zdravlje je trajno narušeno. Neposredno nakon nesreće, 31 radnik i vatrogasac umro je od akutne radijacione bolesti. Dugoročne posledice su se pokazale još razornijim, a hiljade ljudi je kasnije podleglo bolestima povezanim sa zračenjem, uključujući različite oblike raka. Iako tačan broj žrtava nikada nije utvrđen, svedočanstva preživelih ukazuju na visoku cenu koju su platili.
Hurin je stigao u zonu u junu 1986. godine kao deo tima koji je radio sa građevinskim mašinama. Od 40 ljudi koje je njegova kompanija poslala u Černobilj, danas je živo samo petoro. Sada 76-godišnjak, Hurin opisuje svoj život kao „smrt od hiljadu posekotina“. Njegova svedočenja, zajedno sa pričama drugih likvidatora, osvetljavaju strašnu stvarnost s kojom su se suočili.
Sovjetske vlasti su pokušale da prikriju razmere katastrofe, ne otkazavši paradu povodom Prvog maja u Kijevu, iako je Černobilj bio u neposrednoj blizini. Sadašnja ukrajinska vlada je istakla nespretno postupanje sovjetskih vlasti prema ovoj tragediji. Hurin se prisetio kako su neki njegovi kolege pokušali da dobiju lekarska uverenja da bi izbegli služenje u Černobilju, dok je on bio spreman da pomogne.
Radeći u smenama od 12 sati, Hurin je koristio bager za utovar suhog betona pomešanog sa olovom u kamione, koji je zatim transportovan do reaktora. Ovaj materijal je korišćen za izgradnju masivnog sarkofaga koji je trebao da zadrži zračenje. Međutim, ubrzo nakon što je počeo sa radom, Hurin je počeo da oseća teške simptome kao što su glavobolje, bolovi u grudima i krvarenje. Lekari su ga lečili, ali je njegov zdravstveni status i dalje bio kritičan.
U bolnici su mu prvo uradili analize krvi, ali su rezultati pokazali samo bledilo tečnosti, a ne krv. Sovjetski lekari su odbili da dijagnostikuju radijacionu bolest, jer nije bila „legalizovana“, te su mu umesto toga dijagnostikovali vegetovaskularnu distoniju, poremećaj često povezan sa stresom. Hurin je pre katastrofe bio zdrav, ali je nakon toga proveo oko sedam meseci lečeći se od različitih bolesti, uključujući transfuziju krvi.
Dijagnostikovana mu je anemija, koja se često povezuje sa radijacionom bolešću, ali i sa drugim stanjima. Sada je u penziji i živi sa suprugom Olgom u Čerkaskoj oblasti u centralnoj Ukrajini. Njegovo svedočenje je samo jedno od mnogih koje osvetljava tragične posledice Černobiljske katastrofe, koja i dalje utiče na živote preživelih i njihovu okolinu. Černobilj ostaje simbol ljudske greške i opasnosti koje sa sobom nosi nuklearna energija, a lekcije koje su naučene iz ove tragedije moraju se pamtiti i prenositi novim generacijama.
