Da od ekstradicije Slobodana Miloševića, koja se dogodila na Vidovdan u prvoj godini mandata Zorana Đinđića, tadašnji premijer neće odstupiti, bilo je jasno i novinarima „Novosti“. Ova odlučnost Đinđića postala je evidentna tokom intervjua sa njegovom majkom Milom, koji se odigrao u skromnoj kući u Prekopucama kod Prokuplja, ubrzo nakon što je izabran za premijera.
Mila Đinđić je u razgovoru sa novinarkom Milenom Marković otkrila svoje brige i strahove o sinovoj odluci da izruči najistaknutije ličnosti iz prošlog rata. „Pitala sam ga: sine, zar ćeš ti, stvarno, da izručiš Miloševića, Karadžića, Mladića?“ prisetila se Mila. Njena zabrinutost dolazila je iz duboke ljubavi prema sinu i straha od posledica koje bi takve odluke mogle doneti.
Đinđić je, prema njenim rečima, na nju odgovorio u svom karakterističnom stilu – tiho, ali odlučno. „Miloševića hoću“, rekao je, bez komentara o ostalim optuženicima. Ova izjava je bila ključna jer je ukazivala na njegovu odlučnost u borbi protiv ratnih zločina i njegovu ambiciju da Srbiju stavi na put evropskih integracija.
U to vreme, Srbija se suočavala sa teškim teretom svoje nedavne prošlosti. Mnogi su verovali da bi izručenje Miloševića Haškom tribunalu moglo izazvati dodatne turbulencije unutar zemlje, posebno među onima koji su ga i dalje podržavali. Đinđić je, međutim, bio svestan da je suočavanje s prošlošću nužno za izgradnju budućnosti. Njegova namera da se izruči Milošević nije bila samo pravna odluka, već i politička strategija za stabilizaciju Srbije i njen put ka evroatlantskim integracijama.
Ekstradicija Miloševića dogodila se 28. juna 2001. godine, a Đinđić je ovu akciju smatrao ključnom tačkom za Srbiju. Njegova vizija bila je da Srbija postane deo evropske zajednice, a to nije bilo moguće bez suočavanja s prošlošću. Milošević je bio simbol rata i podela, i njegovo izručenje je predstavljalo jasnu poruku da Srbija želi da se distancira od svoje ratne prošlosti.
Ipak, Đinđić je bio svestan da će njegovi potezi izazvati podeljene reakcije u društvu. Mnogi su smatrali da bi izručenje moglo uzrokovati nemire i otpor među Miloševićevim pristalicama. Đinđić je, međutim, bio odlučan da ide napred. Njegova vizija Srbije kao moderna, demokratska država, koja se suočava sa sopstvenim demonima, bila je jača od straha od unutrašnjih sukoba.
U godinama koje su usledile, Đinđić je nastavljao da se zalaže za pravdu i odgovornost. Njegova borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao i njegovo zalaganje za reforme, bili su deo šire strategije za modernizaciju Srbije. Nažalost, njegova ambicija i hrabrost su ga koštale života – Đinđić je ubijen 12. marta 2003. godine, što je ostavilo dubok trag na političku scenu Srbije.
Milošević je, nakon ekstradicije, suočen s brojnim optužbama za ratne zločine, a njegovo suđenje je trajalo nekoliko godina. Umro je 2006. godine u pritvoru, pre nego što je presuda mogla biti izrečena. Njegov slučaj ostaje jedan od najkontroverznijih u savremenoj srpskoj istoriji, simbolizujući duboke podele unutar društva.
Đinđićeva hrabrost da se suoči s prošlošću i preuzme odgovornost za budućnost Srbije ostaje inspiracija za mnoge. On je verovao u mogućnost promene i napredovanja, čak i kada je to značilo suočavanje s onim što je mnogima bilo neprihvatljivo. Njegova vizija Srbije kao evropske zemlje i dalje živi u srcima onih koji se bore za pravdu, demokratiju i odgovornost.
