Kim Kardašijan, američka starleta i preduzetnica, nedavno je izazvala brojne reakcije javnosti izjavom da sumnja u autentičnost sletanja na Mesec 1969. godine. Tokom svog programa, Kardašijan je iznela tvrdnje da je ovaj događaj zapravo režiran, ističući kao „dokaze“ talasanje američke zastave na Mesecu i razlike u otiscima čizama astronauta. Ove izjave su naišle na oštro negodovanje, a NASA se brzo oglasila sa saopštenjem: „Bili smo na Mesecu šest puta.“
Ova situacija ponovo je otvorila pitanja o teorijama zavere koje se vezuju za sletanje na Mesec, iako su već decenijama podržane brojnim naučnim dokazima i svedočanstvima. Branko Simonović, popularizator astronomije, objasnio je zašto su teorije o prevari logički i faktički neodržive. On naglašava da je gotovo nemoguće da hiljade naučnika, inženjera i političara sačuvaju tajnu o događaju koji je trajao više od pola veka.
Simonović se osvrnuo na uticaj poznatih ličnosti na javno mnjenje, naglašavajući da komentari slavnih osoba o temama izvan njihovih struka mogu imati ozbiljne posledice. On smatra da je važno razmotriti sa koje pozicije neko iznosi svoje mišljenje, jer to može oblikovati stavove široke publike. Kardašijan, koja ima više od 354 miliona pratilaca na Instagramu, ima značajnu moć u oblikovanju javnog mišljenja. Zbog toga se NASA našla u teškoj situaciji – da li da odgovori na njene tvrdnje i time im da na značaju ili da ćuti i rizikuje širenje dezinformacija.
Simonović objašnjava da ignorisanje ovakvih izjava može dovesti do širenja zabluda, dok odgovaranje na njih može stvoriti utisak da se tim stavovima daje prevelika pažnja. U svakom slučaju, to predstavlja dvosmernu zamku. Pitanje zašto ljudi i dalje sumnjaju u događaj koji je višestruko potvrđen leži u psihološkom i kulturološkom obrascu današnjeg društva. Simonović ističe da je to duboko sociološki fenomen, gde verovanje u teorije zavere može postati važnije od objektivnih činjenica.
Granica između vere i uverenja u ovom slučaju postaje gotovo nejasna. Kada se sumnja u istorijski događaj poput sletanja na Mesec, često se radi o projekciji ličnih uverenja, želja ili strahova. Mišljenja i verovanja sama po sebi nemaju težinu, već su to često projekcije koje odražavaju nečije lične potrebe za objašnjenjem sveta.
Simonović takođe ukazuje na termin „teorija zavere“, koji često ne opisuje precizno ono što se misli. Umesto toga, on predlaže da bi termin „zaverenička teorija“ mogao biti adekvatniji, ali suštinski, ove teorije ne znače mnogo. On deli pojave na pseudonauku, antinauku i paranoidne teorije, pri čemu paranoidna komponenta čini koren većine savremenih teorija zavere.
Prema Simonoviću, ispod ovih teorija leži uverenje da postoji neka globalna zavera protiv čovečanstva. Bilo da se radi o sletanju na Mesec, ravnoj Zemlji ili vakcinama, zajednički element je verovanje da nas neki moćni entitet drži u neznanju. Ovo predstavlja ozbiljan problem, jer prelazi u sferu paranoje. On naglašava da je praktično nemoguće da se ovakva zavera održi, s obzirom na to da ni porodične tajne često ne ostaju sačuvane, a kamoli tajna koja uključuje hiljade ljudi.
Simonović zaključuje da najbolji dokaz da zavera ne postoji jeste sama činjenica da su i Sjedinjene Države i Sovjetski Savez, ljuti rivali tokom Hladnog rata, potvrdili događaj sletanja na Mesec. Da je postojala i najmanja sumnja, Sovjeti bi to prvi razotkrili. Ova situacija ukazuje na složenost odnosa između istine, vere i dezinformacija u savremenom društvu.
