Imate psa koji mora da jede specijalnu dijetalnu hranu zbog osetljivog stomaka, ali on uporno odbija obrok? To se dešava češće nego što mislite — mnogi psi su izbirljivi ili odbijaju hranu koju ne doživljavaju kao dovoljno privlačnu, čak i kada je u pitanju ona koja je neophodna za njihovo zdravlje.
U slučaju Ši-cu Sejli, koja ima stomačne tegobe i mora da bude na specijalnoj dijeti, vlasnik se suočio sa problemom koji mnogi vlasnici pasa poznaju: pas koji očigledno zna da nešto nije u redu sa hranom, ali to ne znači nužno da je bolestan — često je u pitanju kombinacija navike, mirisa hrane i selektivnog ponašanja, a ne odbijanje obroka iz medicinskih razloga.
Organski sastojci i dijetalne formule koje pomažu stomaku nekim psima jednostavno nisu privlačni mirisom ili teksturom u poređenju sa ukusnijim poslastičarskim proizvodima ili ostacima sa stola. Psi su po prirodi izbirljivi kada se naviknu na snažne mirise i ukuse i mogu odbiti hranu koja im zvuči „dosadno“ ili manje aromatično.
Dok Sejli zauzima položaj i njuška svoju činiju, ona zapravo procenjuje miris i očekuje nešto što joj više prija. Ako je ranije dobijala različite ukuse ili nagrade, ponašanje odbijanja obroka može biti i način da utiče na vlasnike — vrlo pametni psi uče da se takvim postupcima može dobiti poseban tretman.
Vlasnik često ne shvata da i taj sindrom „izbirljivosti“ može imati korene u tome kako je pas ranije bio hranjen ili nagrađivan, a ne nužno u zdravstvenom problemu. To znači da se zaista može dogoditi da pas odbija obrok samo zato što očekuje nešto „bolje“ ili mirisnije.
U slučaju Sejli, promena nije došla kroz morsku hranu ili dodavanje ukusnih sastojaka, već kroz jednu reč — veterinar. Upravo ova reč je bila dovoljno snažan signal za nju jer je verovatno povezana sa iskustvima u kojima je ta reč značila pažnju i brigu, odnosno nečiji autoritet i rutinu koja unapred znači promenu u ishrani ili postupcima. Takve asocijacije pomažu psima da shvate da nešto što sledi ima smisla — čak i ako im specijalna hrana ne miriše privlačno.
Nakon što je vlasnik izgovorio tu reč, Sejli je odmah počela da jede, jer joj je to verovatno signal da je hrana bezbedna, neophodna i deo nečega što je povezano sa brigom o njenom zdravlju. Ovakva vrsta uslovnih refleksa kod pasa nije neuobičajena — oni znaju da prepoznaju reči ili ton koji najavljuje rutinu, posetu veterinaru ili nešto što je za njih već dokazano korisno.
Reakcija Sejli nasmejala je gledaoce jer pokazuje kako psi mogu biti intuitivni i kako efikasna komunikacija i razumevanje njihovog ponašanja može u potpunosti promeniti ishranu i odnos sa hranom čak i kada je reč o ograničenoj dijeti.
Uprkos tome što je Sejli odbijala dijetalnu hranu, ključ uspeha leži u razumevanju njenog ponašanja i povezanosti između reči i pozitivnih iskustava. Ova situacija može poslužiti kao podsticaj drugim vlasnicima pasa da bolje razumeju svoje ljubimce, prepoznaju njihove potrebe i učine obrok privlačnijim.
Na kraju, važno je napomenuti da su psi veoma pametni i da mogu da uče iz svojih iskustava. Njihova sposobnost da povezuju reči i ponašanja sa posledicama može značajno olakšati svakodnevno hranjenje, čak i kada je reč o specijalnim dijetama. Kroz strpljenje i kreativnost, vlasnici pasa mogu pronaći načine da motivišu svoje ljubimce da jedu hranu koja je potrebna za njihovo zdravlje, čak i u situacijama kada se čini da je to nemoguće.
