Ako ste ikada čuli da vas ljudi opisuju kao razmaženo dete čije se posledice vide i danas, možda je vreme da razmislite o tome da li je to samo preuveličavanje ili ima istine u tim rečima. Stručnjaci sa portala HackSpirit postavljaju nekoliko pitanja na koja možete odgovoriti. Ako se prepoznate u većini njih, moguće je da su vas roditelji previše štitili, pa sada u nekim situacijama nemate dovoljno snalažljivosti.
Jedno od ključnih pitanja je da li ste previše zaokupljeni sobom. Razmaženost u detinjstvu može doprineti razvoju uverenja da ste centar sveta. Kada roditelji previše pažnje posvećuju detetu, to može dovesti do nedostatka empatije u odraslom životu. Osobe koje su previše fokusirane na sebe često ne razmišljaju o tome kako njihovi postupci utiču na druge, što otežava održavanje bliskih odnosa.
Sledeće pitanje se odnosi na to kako podnosite neuspeh. Deca koja su previše zaštićena od strane roditelja retko imaju priliku da razviju otpornost. Kada se suoče sa preprekama, doživljavaju neuspeh kao ličnu katastrofu. Umesto da pokušaju ponovo, često odustaju ili okrivljuju druge, što može dodatno pogoršati njihov osećaj nesigurnosti.
Izrazita izbirljivost je još jedan znak razmaženosti. Ako vas u detinjstvu nisu učili da se prilagođavate, moguće je da ste razvili preteranu izbirljivost. Ovo se može manifestovati kroz stalno insistiranje na izboru restorana, teškoće u pravljenju kompromisa, kao i odbacivanje ljudi ili prilika koje ne ispunjavaju vaše visoke standarde. Ovakvo ponašanje može dovesti do izolacije i nemogućnosti da se izgrade kvalitetni međuljudski odnosi.
Takođe, pitanje perfekcionizma često se javlja kod razmažene dece. Roditelji koji ne postavljaju dosledne granice često dovode do toga da djeca, kada odrastu, pokušavaju da nadoknade taj nedostatak tako što postaju perfekcionisti. Ova potreba da sve drže pod kontrolom može ih sputavati da preuzmu rizike ili se upuste u nove izazove, što može ograničiti njihov lični i profesionalni razvoj.
Još jedan aspekt razmaženosti je zavisnost od drugih. Ako su roditelji često odlučivali umesto vas, ova navika može se preneti u odraslo doba. Odrasli koji se oslanjaju na porodicu za finansijsku pomoć ili traže savete i za najmanje odluke često imaju teškoće sa samostalnim obavezama. Ova zavisnost može dovesti do osećaja nesigurnosti i potrebe za stalnim potvrđivanjem od drugih.
Pitanje zahvalnosti takođe igra značajnu ulogu. Ako ne pokazujete zahvalnost ili stvari uzimate zdravo za gotovo, moguće je da vas tome nisu naučili u detinjstvu. Kada porodica naglašava samo materijalne vrednosti, lakše je prevideti ono što nema cenu – ljubav, zdravlje i iskustva. Dobra vest je da zahvalnost može da se nauči u svakoj fazi života, a sa njom raste i zadovoljstvo životom.
U zaključku, razmaženost u detinjstvu može imati dugoročne posledice na način na koji se ponašamo kao odrasli. Od prekomerne usredsređenosti na sebe, preko nemogućnosti da se suočimo sa neuspehom, do perfekcionizma i zavisnosti od drugih, ovi obrasci ponašanja mogu značajno uticati na kvalitet našeg života. Identifikovanje ovih obrazaca je prvi korak ka ličnom razvoju i izgradnji zdravijih odnosa. Rad na razvoju empatije, otpornosti, prilagodljivosti i zahvalnosti može dovesti do ispunjenijeg i srećnijeg života.
