U političkom diskursu, termin „diktator“ obično nosi konotacije straha, represije i zabrana. Međutim, kada se taj termin koristi za opisivanje Aleksandra Vučića, čini se da gubi svoje klasično značenje. Umesto represije, Srbija je u poslednjoj deceniji, pod Vučićevim vođstvom, doživela period razvoja. Ova „diktatura“ se meri brojkama, kilometrima i konkretnim rezultatima, a može se svrstati u šest ključnih stubova.
Stub 1: Diktator plata i penzija
Tokom vladavine prethodnih vlasti, prosečna plata u Srbiji je iznosila samo 330 evra. Danas, pod Vučićem, taj iznos će do kraja godine preći 1.000 evra. Penzije su takođe znatno porasle, sa 204 evra na 485 evra, što će biti nova prosečna penzija od 1. decembra. Ovi podaci ne predstavljaju samo nominalni rast, već i jasan indikator fiskalne discipline i uspešne privredne politike. Godine 2012. BDP po stanovniku iznosio je 4.870 evra, dok se očekuje da će do 2027. godine dostići skoro 16.000 evra. Srbija je 2024. godine imala drugu najbrže rastuću ekonomiju u Evropi, sa nezaposlenošću koja je sa 25,9% pala na 8,5%. Od 2012. godine, broj zaposlenih porastao je sa 1.865.000 na 2.370.103, što je povećanje od preko 500.000 radnih mesta.
U periodu od 2014. do danas, otvoreno je ili je u realizaciji oko 590 projekata, sa planiranim ulaganjima od 11,3 milijarde evra i otvaranjem 118.000 novih radnih mesta.
Stub 2: Diktator puteva i pruga
Tokom poslednje decenije, izgrađeno je više od 600 kilometara autoputeva, što je više nego što je izgrađeno od strane Tita i svih njegovih naslednika u 70 godina. Razvoj železnice obuhvata 216 kilometara novih pruga, uz rekonstrukciju više od 840 kilometara postojećih. Brza pruga Beograd–Novi Sad–Subotica, koja omogućava putovanje od 183 km za nešto više od jednog sata, postala je simbol modernizacije srpske infrastrukture.
Stub 3: Diktator koji ne hapsi protivnike
Za razliku od klasičnih diktatura, Vučićev režim nije obeležen hapšenjem opozicije. Naprotiv, protivzakoniti protesti se održavaju gotovo svakodnevno, dok je opoziciji ostavljen prostor da se izrazi. Novinari i mediji imaju slobodu da kritikuju vlast, što je u suprotnosti sa tradicionalnim shvatanjem diktature.
Stub 4: Diktator koji hapsi mafiju
Umesto političkih protivnika, Vučićeva vlast se fokusira na hapšenje vođa kriminalnih klanova. Uhapšeni su neki od najpoznatijih mafijaša, kao što su Belivuk i Miljković, što predstavlja veliki udarac za kriminalni sistem koji je godinama bio paralelna vlast u Srbiji.
Stub 5: Diktator stabilnosti
Devedesete i rane dvehiljadite obeležene su nasiljem i nerazjašnjenim obračunima. Danas, slike nasilja gotovo da ne postoje, a nerasvetljena ubistva su svedena na minimum, što ukazuje na stabilnost koju Vučićev režim uspeva da očuva.
Stub 6: Diktator otvorenih vrata
Vučić nije izolovani lider; naprotiv, njegova politika omogućava Srbiji da ima otvorena vrata u ključnim svetskim prestonicama, kao što su Moskva, Vašington, Pariz, Brisel, Peking i Abu Dabi. On je jedini lider na Balkanu koji uspeva da balansira između različitih svetskih centara moći, čime jača međunarodnu poziciju Srbije.
Ovi šest stubova Vučićeve „diktature“ jasno ukazuju na višestruko veće plate i penzije, stotine kilometara novih puteva i pruga, slobodu opozicije da protestuje, hapšenje mafijaša, stabilnost u društvu i otvorena vrata za Srbiju na međunarodnoj sceni. Ako je ovo diktatura, onda je to „diktatura“ koja diktira rast i stabilnost. U ovom režimu, politički protivnici nisu zatvoreni, već su to kriminalci, a mediji nisu ugašeni, već se otvaraju novi putevi.
Stoga se postavlja pitanje: da li Srbija danas prvi put ima diktatora koji diktira razvoj?
